Nova Evropa

ства, германске филозофије, знаности, па чак и математике; по новим критеријима праве се основе за реформирање школа и универзитета, слажу се гомиле свезака у стиху и у прози које би имале да сигурно пруже доказа о умном жару и о напретку који је онај нацијонализам проузроковао, — кад би квантитет био исто што и квалитет и кад би све што је тискано било и промозгано.

Слаба тачка култура које реакције унапређују, или радије формирају, јесте баш то: да квантитет не ствара квалитет; или још боље, да привидност није суштина. Durum et durum non faciumt murum: потребан је цемент, а будући да је цемент у овом случају метафора за спонтаност, не може се получити на заповест, тојест пуком утилитаристичком вољом, а нити претераним заносом и фанатизмом који често заповед изазивље и који није чиста и права спонтаност већ се, на концу, показује јаловим. Критик и историчар пролазе с презиром или равнодушно поред фанатичких и ропских дела која су се, у доба Протуреформације и апсолутистичке рестаурације, издавала за поезију и филозофију и историју; на исти начин пролазе, или ће пролазити, и поред псеудофилозофских незграпности бољшевика и поред њихове сухе и нехумане уметности, и поред глупости о којима теоришу немачки професори и пастори, који се не сраме тврдити да је прва дужност научника и верника германство, а тек затим истина и савест, или тврде да су открили како је хришћанство потекло од »нордијског даха«! Културу реакцијонарних перијода треба тражити и наћи само у делу оних који су се реакцији противили; тако у Италији, у доба Протуреформације, у делима Бруна (Стогдапо Вгипо) и Кампанеле (Тоштазо СатарапеПа) и Галилеја (ба ео СаШе), а у доба рестаурације, у делима оних који су против ње устали и остали пострани, или, до неке мере, у делу оних других који су се монархичком апсолутизму политички клањали али му нису дали свој дух, или бар не сав свој дух. М наполеонска ера славна је у књижевности само по писцима који су били у опозицији, по Шатобријану (Сћаћеацђтата) и по Госпођи де Стал (5!абј); а онај гениј рата и политике (Наполеон) показао је ограниченост свог ума и сиромаштво свог непоетског срца кад је, изјављујући своје дивљење за Петра Корнеја (СотпеШе), рекао да би га он, да је живео у његово доба, био учинио »војводом«!

Па ипак је етичка и културна амбиција политичких реакција од огромне важности и на свој начин добротворна, утолико што, рукујући насилно деликатним стварима духа, из супротности буди и јача побожну љубав и свето поштовање које према њима осећају они који им се посвећују, буди тескобну чежњу и вољу да буду заштићене, буди приврже-

359