Nova Evropa

не чини се рентабилан, па је због те привидне нерентабилности наш журнал остао поштеђен од трговачких спекулациј4. За само снимање пак потребно је имати мало умјешности и лако покретну камеру, а затим средства за стварање организације, која би осигурала снимање актуелних и значајних догађаја у земљи, брз пренос снимака, брзу израду и отпрему журнала. Али је такођер потребно да кинематографи плаћају најамнине, које би оправдавале трошкове овакве организације! Овдје је неопходна сарадња продуцента са већим кинематографима, а у првом реду повјерење. Ни Г. Граф, који много година (још прије доласка тонфилма) са разумијевањем ради на југословенском филмском журналу, није успио да га подигне онако како он то жели и како би се могло; а ипак су филмски журнали веома успјешно средство пропаганде и њима би требало и код нас посвећивати нарочиту пажњу.

По нашем мишљењу, требало би пре свега осигурати стварање и пласирање добрих домаћих журнала у земљи, и подузети мјере да један дио тих снимака преузимају страна подузећа. Затим би требало пажљивије контролисати рад страних камерамана и излазити им што више усусрет. Страним и домаћим камераманима требало би, приликом снимања, увијек давати најбоља мјеста и упућивати их. Значајно је, напримјер, да су снимци из Италије и режијски и фотографски и тонски, а нарочито пропагандистички, савршени, што са нашим снимцима, без кривице камераманове, није увијек случај. У Берлину сам видио снимке доласка благопокојног министра Бартуа у Београд (снимке једне њемачке фирме, које код нас, чини ми се, нису приказиване): камераман, странац, снимио је по свом најбољем знању и вјештини приближавање пароброда Београду овако: поглед на неуређено пристаниште, наказни магазини, група Сокола који се смјешкају камери и машу јој рукама. Да је уз камерамана стајао неко ко би имао власт да му да боље мјесто, те који зна одакле се на Београд пружа љепши поглед (напримјер са Калемегдана), и да је неко Соколе упутио како се треба држати пред камером, ти снимци, приказивани на цијелом свијету, представили би нас сасвим друкчије и свакако повољније. Изузетак чине снимци величанствених жалобних свечаности приликом преноса и погреба благопокојног Краља. Ту су се страни камерамани исказали (нарочито американских подузећа Парамоунта и Фокса): слике су јасне, импресивне, ефектне; али они су снимили само оне моменте који су њима изгледали значајни и занимљиви за широку свјетску јавност. Требало је да домаћи продуценти створе не обичан филм за масе, већ и докуменат једног трагичног поглавља наше историје; али је домаћи филм и овдје

418