Nova Evropa

патријархална вредност њена народа. У погледу материјалне културе, народ брдовите Рашке био је сиромашан и примитиван, па је због тога и држава са финансијске стране морала лоше стајати. У равницама, по Метохији и долином Мораве, привреда је боље напредовала благодарећи највише утицају византијске културе, а у приморју исто тако благодарећи утицају латинско-млетачке културе. У политичком погледу, Немањина држава била је још у фази племенских традиција, те је ваљало стварати општи државни и на цијонални култ. Властела, још племенски оријентирана, често је грубо и окрутно поступала према народу. Напокон, у духовно-религијозном погледу, Рашани су били хришћани оријентирани према Византији још давно пре Немање; али, како обредно тако догматички и етички, слабо су били утврђени у новој вери. Рашка је у то време имала само једну епархију са Грком владиком на челу, са малобројним свештенством и врло мало цркава; у народу је услед тога било врло много невенчаних бракова, некрштене деце, и паганских обичаја.

Политичке прилике у Рашкој тога доба беху врло рђаве због раздора међу браћом. Преко завађене браће натезали су се око рашке земље Цариград и Рим: Маџари као експоненти Рима, и Византија као експонент православног Истока. На тај је начин Рашка била увучена у сплет сукоба и борба светскога значаја. Појава Турака на јужним границама Византије из основа је изменила међународни положај ове скоро хиљадугодишње државе. По раси снажни, по патријархалности борбени, фанатичком вером нацијонално дисциплиновани и организовани Турци, постепено али стално поткопавају византијску превласт у Предњој Азији. Византија је била, по својој природи, више административна и културно“ верска државна заједница, без једноставне народне основе, чије су народне мањине живеле у осећању друштвено-политичке инферијорности, увек спремне, упркос њена богатства и културе, да се од ње одвоје. Због турског притиска споља и нацијоналне хетерогености изнутра, Византија је у 13. веку у стању очигледног опадања и распадања на своје народне делове. С овим сазнањем стања у Византији, крсташки ратови, који су у почетку били управљени противу Турака, окрећу се постепено против интегритета Византије и Источне Цркве: крсташи трећег и четвртог похода не боре се више за ослобођење Христова Гроба, већ за немачка и латинска освајања на Истоку. Тако су крсташи из четвртог похода освојили католички Задар од Маџара за рачун Млечића, а затим и Цариград, образовали Латинско Царство и довели млетачку владавину до врхунца њене моћи. Крсташки походи постају на тај начин оруђе за остварење политичких циљева запад“

70