Nova Evropa

ве блажене аскезе у средиште брига српскога народа и рашке државе, којих се Немања ни у Хилендару није могао отрести. Немања је снажном руком сломио био племенску независност рашких племена, решио питање хегемоније Рашке и Зете, проширио државу од Котора до иза Ниша и Призрена. Али је Немања, исто тако, и тамновао у тамници свога брата Тихомира, а потом робовао код Манојла Комнена и као његов ратни трофеј ишао у Цариград, где га је светина улицама исмевала; био је, напокон, и по други пут поражен византијском победом на Морави, те се је морао том приликом одрећи великог дела своје територије. Није Немања ишао само успоном у својој политичкој каријери, он је исто тако велики у својим несрећама и понижењима; а нико боље у животу не учи него недаће и невоље, — из њих се рађа право искуство, а из искуства мудрост и вера у живот. Па кад се Сава у Светој Гори задовољио испосништвом и утолио своју жеђ за аскезом, придружује му се љубљени његов отац Симеон, да уз заједничку молитву открива Сави своје велико животно искуство, своје бриге и своја страховања за будућност рашке државе и народа. Сава је онда јасно схватио, да се Богу не служи само молитвом, постом, и милостињом, него и пожртвовним делањем за добро и спас ближњих, како је и сам Христос некада радио. То ново сазнање чини прелом у његову животу и прелаз на конструктиван рад за добро народа. Подвизање, молитва, и читање, остају и даље његова омиљена занимања, али не више ради њих самих или ради себе, него као узмах и божанско надахнуће за практичан рад на добро ближњега и свога народа. .

Овај Савин прелаз на рад у народу ускоро убрзаше и саме прилике како у Рашкој тако и у Светој Гори. Након Немањине смрти, браћа Савина крвно се завадише у Рашкој, а уз то завлада и велика глад у земљи. Стање у Рашкој због тога крену наопако. Прилике у Светој Гори исто тако постадоше тешке, јер крсташи заузеше Цариград (1204) и завладаше Светом Гором, па почеше радити на томе да Свету Гору силом подвргну папској власти. У исто време завладаше нереди и велика несигурност на Атосу, те Сава радо прими по: зив браће да пређе у Србију, и пренесе мошти Св. Симеона из Хилендара у манастир Студеницу.

Вративши се у отаџбину, Сава је осетио сву разлику између патријархалне Рашке и високе византијске културе у погледу материјалнога, политичкога, и духовно-религијозног живота. Исто је тако схватио, да без извесних културних елемената једна сиромашна држава средишнога Балкана нема услова за дуг опстанак, а још мање услова за остварење својих нацијоналних тежња, па ма како високо стајала расно-

69