Nova Evropa

практичар конјунктурист, него је учитељ и морални реформатор, чији се морални систем и морална наука огледају како у његовим хришћанским мислима и тежњама тако исто у његову народном понашању и нацијоналном раду.

Како је један од првих услова за развијање народне вере народни језик и народно свештенство у цркви, то је прва брига Савина и била упућена у том правцу. У друштву са својим оцем, Сава је подигао био манастир Хилендар у Светој Гори, а у манастиру отворио прву српску школу за припремање нацијоналног свештенства и ширење народне просвете и књиге. Преласком у Србију, Сава отвара другу такву школу у манастиру Студеници. Из Студенице је развио широку акцију на подизању цркава и манастира по Рашкој, а потом је често путовао по народу проповедајући праву хришћанску веру. Оваквим својим радом Сава је дошао у сукоб са охридским архиепископом, Димитријем Хоматијаном, Грком по народности, под чијом је управом стајала рашка црква. Због тога Сава, у договору са братом Стеваном, крене у Никеју, ондашње средиште цариградске патријаршије, и замоли цара Тодора Ласкара за дејство код патријарха да Срби добију свога архиепископа, који ће независно постављати епископе у рашкој држави. Како је Византија услед латинског освајања Цариграда била у то време подељена на три дела, који су се отимали о превласт и наследство у Цариграду, то у Никеји, поради рашког пријатељства, радо прихвате Савине захтеве, и Патријарх том приликом прогласи самога Саву за првог српског архиепископа. Вративши се у Србију као архиепископ, Сава одмах приступи реорганизацији српске Цркве: подели Рашку на осам епархија, смени Грка владику у Призрену и заостале грчке свештенике, и на њихова места постави све домаће синове, а столицу архиепископије намести у ма настиру Жичи. Сава је нове епископије финансијски обезбедио давши свакој велика властелинства, а потом их је и правно обезбедио од сваког мешања световних власти. После неколико година, Сава је још једанпут био у Никеји, и тада је успео добити од Патријаршије право, да — у случају смрти архиепископа — епископи могу сами бирати новог архиепископа. На тај је начин Сава употпунио аутономију српске Цркве и безбедио је у будућности од метежа приликом смене архиепископа. Обезбеђена и самостална, Српска Црква постала је убрзо средиштем средњевековне просвете, радионидом књижевности српске, и извориштем свих верских и историјских традиција. Савина је Црква својим култом и просветом духовно дизала народне слојеве и уједначавала њихове мисли и тежње, те је на тај начин била главни агенс у стварању духовног и нацијоналног јединства народа, насупрот сепаратистичком менталитету и тежњама ондашње властеле.