Nova Evropa

У вероисповедном погледу, Сава је Српску Цркву оријентирао ка православљу из више разлога. Пре свега, папски Рим никад не би пристао на аутокефалност Српске Цркве, без које Сава није могао увести у цркву народно свештенство а у службу божју народни језик. Али, сем овога народнога разлога, и нацијонално-политичке потребе упућивале су Србе ка Византији: народ мале и сиромашне Рашке био је упућен историјским, геополитичким, и етничким разлозима да тежи проширењу своје колективности ка Моравско-вардарској Долини, чије је становништво етнички истоветно са Рашанима, али под јаким утицајем византијске културе и Православне Цркве. Тежити присаједињењу ових земаља, како су и политичке прилике онога доба у Византији омогућавале, било је много лакше са православном заставом него са католичком. Из истих ових нацијонално-политичких разлога, приморска рашка племена лакше су са католичком оријентацијом закорачила на приморје, које је било засићено романско-католичким елементом. Исти је или сличан случај био са Хрватима у приморју, где је нацијонално-политичка тежња за завлађивањем приморјем напокон победила и народни покрет Гргура Нинског. Сава је правилно ценио овај политички захтев, па је због тога у приморју рашке државе исто онако толерирао католичанство како је на истоку и северу државе утврђивао православље. Сава је најзад и сам био васпитан у православним традицијама на Светој Гори, а народ Рашке и пре њега оријентиран ка православљу; али да православље није давало слободе народном духу и тежњама, да — даље — православље није одговарало нацијоналним тежњама српскога народа, Сава би под другим околностима исто тако могао кренути и ка Западу, како су већ и Хрвати кренули, а утолико пре што су се онда вероисповедне разлике у народу слабо осећале. Савина борба у области вере није никада била у знаку теологије и догматике, него увек противу туђинштине а за народна и нацијонална права, што се види и по његовим пријатељским везама са католичком архиепископијом барском, док је истовремено водио огорчену борбу са православном охридском архиепископијом која је била у грчким рукама.

Православна оријентација Савина у исто је време и политичка оријентација рашке државе према спољњем свету; док се рашка унутрашња оријентација огледа у сталној тежњи за асимилацијом народа са државном целином, коју је тежњу Сава инаугурисао и утемељио својим учењем о хришћанској и социјалној етици. Сава је немилосрдно осуђивао социјалне неправде у рашком друштву и сваком је приликом јавно прекоревао властелу и војинство за окрутно и недолично поступање са народом. Немања је гонио богумилство у