Nova Evropa

народ поклања своје поверење зато што су њима познате народне потребе, те су они спремни да се залажу за опште добро. Ово идеалистичко гледиште нашло је израза и у одредбама свих устава, према којима је сваки народни посланик представник целокупног народа, а не појединих група (чак ни својих бирача), па му је дужност да стално има на уму опште интересе земље, с којима имају да се доводе у склад захтеви разних друштвених слојева, сталежа, утицајних група, и т. д.. Мада овој претпоставци стварност никад није одговарала у потпуности, ипак се је испочетка у парламентима налазио известан постотак људи који ове одредбе нису схватали напросто као реторику, већ су их примали озбиљно, па су према томе и радили у својству народних посланика. Није потребно много говорити о томе, како стоји данас у овом погледу, јер ни за кога није тајна, чије интересе представља у данашњим парламентима ова или она странка, од кога је финансирана, и каквим се средствима служи да би извршила постављене јој задатке. Еволуција парламената у овоме смислу нашла је и својих теоретичара-правника, који су доказивали како се сав политички живот своди на борбу различитих интереса, од којих једни надвладају друге, ако не пође за руком да се између њих направи некакав »компромис«. Све је ово припремило терен, да се — као последња реч државничке мудрости — истиче »корпоративно уређење«, при коме је народ изрично подељен на сталеже, те се сталешко представништво подмеће на место народног представништва. Најбољи пример за ово је фашистичка Италија. Да је ту учињен један фалзификат, тога су несумњиво свесни сами творци фашистичког »корпоративног уређења«, јер је оно уведено да прикрије диктаторску власт, која задржава за себе пресудну реч по свим питањима, а нарочито по питањима политичким, и своје сопствено постојање прећутно сматра за неопходно потребан предуслов, како рад корпорација не би ове довео до међусобног рата. Међутим, ни збир интереса свију сталежа ако би се нашао начин да се исти саберу — још никако не

би представљао интересе народа у његовој целини. Да се

ограничимо само на један пример, узмимо најосновније питање државног живота, наиме питање опорезивања. Представнику сваког сталежа дужност је да се труди да његов сталеж буде што мање оптерећен; а ипак се ради о томе да разрез пореза буде праведан, и ту сваки искрен родољуб мора да заборави на своју сталешку припадност, па да се изјасни понекад чак и на штету своју и својих другова. Али, овакав захтев не може се постављати сталешком представништву, те му се већ самим тим пориче вредност као установи, позваној да решава државна питања. Нека би дакле

98