Nova Evropa

сталешко представништво било удешено што је могуће боље и исправније, како би успешно износило и бранило интересе овог или оног дела народа, питање свеопштег народног представништва тиме није решено, него остаје на дневном реду у свој својој дубокој и судбоносној важности. Корпоративно уређење државе супротставља се либералном систему, који је довео до свеопштег, непосредног, једнаког, и тајног права гласа, без обзира нато »ко је ко«. Маколико да је исправно либерално начело, према коме теоретски — сви грађани уживају једнакост пред законом, оно је у политичком животу имало за последицу, да се тај живот заснива на чистој аритметици, неводећи рачуна ни о чему сем цифара. Крајњи израз ове тенденције може се видети у пропорцијоналном изборном систему, који неће допустити да се изгуби ма и најмањи делић »народне воље«, изражене путем гласања. Благодарећи овом и оваквом »аритметичком« схватању народног представништва, број чланова парламента одређује се не према неком критерију стварне потребе, већ пропорцијонално броју гласача, тако да се бира по један народни посланик например на 50.000 гласача. На овај се начин стварају парламенти од неколико стотина чланова, а постоји тежња да се тај број још и повећава путем проширења права гласања на оне који га још не уживају. Ту је поприште за отворену демагогију, јер се за овакво проширење залажу оне странке које рачунају да ће новодопуштени гласови припасти њима, док се њихови противници, баш из истог разлога, труде да спрече проширење круга гласача. Има ли каквих гаранција, да ће на места народних посланика доћи погодне личности, — то се питање засад и не поставља. Уживају ли изабрани народни посланици онај ауторитет који би им, према идеји народног представништва, морао да припада, — боље је да се ни ово питање не поставља. Дошло се је до тога, да су у једној великој земљи скандалозне афере чланова парламента готово на дневном реду, а одређене парламентарне комисије за расветљавање тих афера муку муче да у јавност не би избило све оно што им је дужност да расветле; на дневном су реду тамо и изјаве влада, да парламенат кочи рад државне управе, те се тражи лек томе злу. У другој земљи, највиши државни функцијонер окарактерисао је своје новостворене парламентарце најпогрднијим именима, па је наишао на скоро свеопште одобравање. У више земаља парламенти су напросто растерани, а није се ни прст макнуо у њихову одбрану. Закључак из свега овог је јасан: ако народно представништво треба да постоји (а ми безусловно

верујемо, да треба), онда оно мора да из основа промене свој облик.

99