Nova Evropa

Друга половина погрешке Г. Димовића још је очиглед= нија. Његов »добронамјеран« покушај, да помијеша ијекавштину и екавштину, заблуда је. То је питање, држим, изван дискусије, јер је за оваке експерименте надлежан само народ; а народ је у том погледу казао своје: ми имамо ијекавштину, екавштину, и икавштину, па треба употребљавати или прву, или другу, или обје, па макар и трећу, али — сваку напосе. Мијешање разних нарјечја међусобно било би вјештачко калемљење, неприродно и противно духу нашег језика. Зато је голема самовоља, кад Г. Димовић пријети законским посљедицама, односно забраном филма, сваком оном филмском подузећу које неће да се стриктно придржава и овог дијела његових коректура. Притом он, немајући осјећаја за ијекавштину и непознавајући је, оставља без промјене неке ријечи у којима је ијекавштина погрешно употребљена, те смо у филмским текстовима, који су прошли коректуру Г. Димовића, могли читати »запријека«, »кријепост«, »погријешка«, и т. д., и чак »вријемена«! Посебна поглавља у коректурама Г. Димовића сачињавају изрази као: »жао ме је«, »нека вас буде жао«, »не интересује ме«; затим: »ћерка«, »сув«, »ладан«; мијењање »д« у »т« пред »ство« (»водство« у »вотство«); па русизми (ризвините«, и др.); и т. д.. Ни при писању страних ријечи измјене Г. Димовића нису без приговора. Код ословљавања племића у енглеском, он — напримјер — мијења енглеску ријеч »бш« у фонетско »Сер«, док име и презиме, које слиједи иза тога, оставља у оригиналу; а исправно је, или све оставити у оригиналу, или ове писати фонетски (ако се »зи« мијења у »Сер«, требало би и име писати фонетски). Али, далеко би нас одвело ако бисмо се упустили у детаљну анализу коректура Г. Димовића. Осврнули смо се мало опширније на неке конкретне случајеве само зато што филмски језички проблем значи код нас један практичан покушај стварања нашег заједничког књижевног језика. Због тога се морамо и сложити са Г. Димовићем, да је његов посао одиста »тежак и деликатан«; само, зашто он сам чини овај проблем још тежим и деликатнијим!... Треба имати на уму ово: ми још увијек немамо јединствен књижевни језик. То је неоспорно. А неоспорно је и ово: филм је код нас, као и у другим земљама, класифико· ван као трговачки артикал, као обична роба за продају, Услијед тога је неоспорно и треће: да је велика заблуда да се један јединствен књижевни језик почело стварати баш код филма, док је остављен по страни проблем заједничког књижевног језика у школама у књижевности (оригиналној и преведеној),

144