Nova Evropa

председничких избора (1932) Адолф Хитлер добија немачко држављанство, и — одмах затим — против самог Хинденбурга прикупља милијоне и милијоне гласова као кандидат. за највише место у Царству. 30. јануара 1933, Хинденбург га поставља државним канцеларом и председником коалиционе владе деснице. Године 1934, након Хинденбургове смрти, он постаје — путем плебисцита — и формално једини врховни господар Немачке, под именом »државног вође и канцелара«.

Шта мисли дакле, и куда иде сада тај човек који дрма светом2 Оно што стоји у »Мојој борби« није опозвано, нити је измењено; а многошта је остварено. Зато је за нас:то аутентично сведочанство, па треба да га мало изближе расмотримо. x

Основна идеја и срж »Моје борбе« исти су као и у Розенбергову »Миту ХХ столећа« —: то је »мит крви«, чувена »расна теорија«. Та теорија није нипошто оригинална: гроф Гобино (Француз) и Чембрлен (пореклом Енглез), као и толики други, износили су је у своје време. Али нико није:ту теорију прихватио са толико уверења и страсти кад што је то учинио Адолф Хитлер. У томе је кључ његове књиге, његових назора, и целе његове политике: Најбољи људи, управо једини прави људи, то су »аријевци«, и међу аријев-

цима — Германи. Све што је стваралачко, на свим пољима људског живота и људске културе, све што има било какву већу вредност, — то је у највећој мери продукат »аријев-

ског« духа; остали народи и расе имају тек подређен значај. — Али и међу самим »аријевцима«, Германи су кудикамо значајнији и од веће вредности него сви остали. Да би сачували ту своју вредност, виши народи треба да чувају чистоту своје крви, и то несамо да се баве еугеником и одстрањују (путем »стерилизације«) могућност настајања и рађања потомства код физички и морално оптерећених тежим болестима, него и да помно избегавају свако мешање са »нижим« народима, сваку »бастардизацију«, која је највећи — смртни и неопростиви — грех. Од свих других народа, један се издваја својом нарочитом штетношћу, — то је паразит по преимућству: јеврејски народ. Њему се пориче свака стваралачка способност; једино у чему се Јевреји јављају донекле као творци; то је глума, али и ту им се одриче прави геније: све је то више-мање пеливанство и мајмунисање, без веће уметничке вредности и значаја. Благодарећи својој солидарности и утицају штампе и рекламе, чак и јеврејски уметници пролазног значења и просечних способности уживају глас неких генија, јер су Јевреји мајстори, и то највећи, преваре, свакојаке лажи, прилагођавања средини, чијим интересима они ипак не могу никада да служе, него је само немилице експло-

175