Nova Evropa

сном политику »унутрашње колонизације«, доста је скептичан у погледу колонизирања ван Европе; и, напокон, извргава руглу политику мирног освајања пијаца за импорт у Немачку сировина и за експорт њених фабриката, мада је свима добро познато какве је све сјајне резултате Немачка постигла баш том политиком. Он ту осуђује и савез са Аустро-Угарском, том династичком, антинародном, и специјално антинемачком трулом творевином; тај савез, каже, имао је — поред других опасности и недостатака — још и ту слабу страну, што је одвраћао од Немачке Италију. Требало је, по њему, тражити пре свега савез с Енглескоми с помоћу њега срушити Русију, одузевши јој знатне териториј је које би послужиле за насељавање немачких сељака: немачки мач би онда отворио широке могућности за немачки плуг, као некада у доба освојења Пруске, Источне Марке, и балтичких покрајина. Ни ту Хитлер није оригиналан: још пред крај прошлог столећа објављивали су немачки империјалисти разне списе у којима су предлагали разноврсне планове о »подели« Русије; и поједине династије Немачке требале су да добију своје »кнежевине« у раскомаданој Русији: тако, например, опскурни кнез од Шаумбург-Липе ништа мање него полуострво Крим, тај »бисер руске круне«, који Русији нису узеле ни коалиране силе из доба Кримског Рата. У нацрту свога садашњег програма, Хитлер се враћа на исте ове ратоборне идеје; он сматра, да ће »бастардизирана« Русија, поставши жртва Жидова, бити лаки плен обновљене Немачке: Божја провидност, предавши Русију бољшевицима, односно јеврејским берзанским спекулантима и марксистима, предодредила је Немачкој да изврши велику мисију раскомадања бившег великог руског царства, створеног немачким генијем (2)... »Будући циљ наше спољне политике«, вели изрично Хитлер, »не може да буде ни западна ни источна оријентација, него само источна политика у смислу придобијања неопходно потребне територије за нас, за немачки народ... Ми настављамо нашу спољну политику тамо где је она заустављена пре шест столећа. Ми обустављамо вечити поход Германа на Југ и Запад Европе и обраћамо наше погледе на Исток. Ми коначно обустављамо колонијално-трговинску политику и прелазимо ка територијалној политици будућности; а кад говоримо о новој територији и о новим њивама у Европи, ми пре свега мислимо на Русију и на потчињене јој перифериске државе... .« (Украјина, Белорусија, козачке покрајине, Кавказ).

У гигантској борби која — како се види — предстоји, Хитлер мисли да ће паралисати Француску (и друге евентуалне савезнике и помагаче Русије), а да ће се ослонити на цео немачки свет, прво, а онда на Енглеску и Италију. Садашњи

177