Nova Evropa

жаја, ауторитет прастарих теорија гдје тражи »свјетло природе«. Свуда слијепо насљедовање гдје треба живо искуство, свјеже испитивање... Дантеовска визија о четири елемента старе науке, коју има у осамљену рову дубоко под земљом, открива муњегов о тројство, прабивање и праматерију: оно што гори, оно што паром исхлапи, и оно што остаје, он то 3OBe: Sulfur, Mercurius, 501. Већ се спајају њему силе првог и другог, елементарног и звјезданог свијета, у човјеку, у дјетету средине; треба само још — како пророкује један његов друг у Ферари — да повуче и живога Бога у човјечје груди. Лијечење куге у Ферари; докторски испит код гласовитога Леоницене. Теофраст сматра болест неким туђим живућим бићем у човјечјем тијелу, против којега се болесник бори и има да се бори: лијечник треба само да га у том подупире. — Промоција, а онда седам година лутања и страдања по Низоземској, Енглеској, Шпањолској, Француској... Не чујемо ништа о томе. Налазимо опет Парацелзуса истом као војничког кирурга у Данској, гдје лијечи Краља. и учи фелчере. Нова терапија рана, живот на двору, међу војницима, у сељачкој кући: свуда чувени доктор исказује исту вјеру у природне силе ковина, биљака, живућих бића: »Кебеп und Erde machen kein Holz. Der Baum selber machts«, HMM »Arznei ist alleinig ein' Starkung der Natur«.

Након нових седам година лутања по туђини, а иза Данског Рата опет три године, и то овај пут по сјеверу и истоку Европе, Парацелзус још није достигао висину у својој »умјетности«, која му је надасве света; још треба да види, да чује, како разни народи лијече по давној предаји и по »свјетлу природе«, које он наслућује свуда. У једном рудокопу Ердеља, гдје тражи сичан (арсеник) против горске болести, има опет једну визију: патуљак му пријети... Тјерају га из Беча... У Салцбургу хоће да га удоме и ожене. Његов га »Атећачз« (умно прабиће у њему) тјера даље, спасава га из вртлога сељачких буна...

Већ је »Не тејајег« Парацелзус изашао на глас, већ је почео да пише, да стиче ученике. Диже се, — али свагдје гдјегод се покаже гротескна појава малога доктора с крештавим гласом, у широкој кабаници са великим швајцарским мачем, који му служи очевидно само символом витешкога сталежа и духоборства, овај мали човјек који никада у животу никоме није учинио ни најмање зло, — свагдје доживљује сличне неприлике, завист, зановијетања, прогонства. Увијек наново сусрећемо нашега смјелог диагностичара крај болесничког одра сад овога сад онога... Јасно и опширно израђени призори, чудни људи, утјешљиви и страшни доживљаји... Његово гесло: »АНетив поп 51, фаш зиш5 еззе рогез(« као да га лишава сваке благотворне трајније везе с људима, удаљује

142

Ви