Nova Evropa

даље —-

Унамуна, којој као позадина служи суморни и крвави фреско братоубилачког рата, идеолошког и религијозног сукоба с инвазијом страних народа, посред старе и избезумљене Европе, која и сама грца у своме греху и у својој властитој немоћи.

Не постоји страшнијег и крвавијег символа од ове смрти Мигуела де Унамуна у дубокој и глухој ноћи европског ноктурна, када све што је било јасно и светло ишчезава и нестаје у пламену и у крви. Унамуно је, у становитим тренутима својих апокалиптичких визија, носио на себи, на своме телу, мислиоца од крви и меса, тешке и ужарене стигмате великог нацијоналног и транснацијоналног, духовног и физичког, мучеништва. У изгнанству, по несталним и несигурним стазама замрачене Европе, он је предвиђао долазак крвавих дана у облику глухе и дубоке ноћи, која се спушта тешким крилима тице совуљаге над човечанство. Кроз агонију свог шпанског Христа, кроз агонију своје мученичке Шпаније, он је назирао сумрак старе Европе. У тренуцима дубоког очаја, говорио је о својој вери у Словене, о својој љубави у велику свету Русију, за које је — попут Мацинија — веровао да треба да васкрсну умирућу Европу. Али он се дубоко одупирао Русији тоталитаризма и историјског материјализма, чији је одјек и одсјај посматрао и слушао у трагедији Шпаније, исто као што се противио и фашизму, у којему је гледао гробара Хришћанства и европске западне цивилизације. Он је веровао у победу донкихотизма на земљи, у Шпанији и у Европи, као јединог идеала који може да спасе Европу у црвеноме и црноме вихору, како ју је видео на својој самртној мученичкој постељи, кроз пламен и крв свога народа.

Смрт Мигуела де Унамуна, посматрана метафизички у надземаљској трагедији његове уже домовине Шпаније, у тренутку док и Европа гори и нестаје у пламену и у крви, јесте несумњиво један од најзначајнијих символичких знакова нашега времена и наших дана. Европа стоји подвојена и расцепкана, она бледи и губи се пред помишљу на рат, који се чини сваког дана све више неизбежив. Жак Маритен је (у своме »Мнтегралноме Хуманизму«) луцидно означио улогу хришћана и хришћанства у тој агонији Европе: нов рат, каже он, може само да значи завршетак ове цивилизације, која је никла при концу Средњег Века, и која је носила у себи једну од најлепших амбиција, а то је: личност човека и његову одбрану изнад свих других вредности.

Богдан Радица.

119