Nova Evropa

подршку у будућности; па баш стога треба о том писати смишљено и стварно. Херцеговину треба припремати и удешавати за туризам, не пустим ријечима, јер од тог земља само штетује, него солидним радом. Овако како то чини Г. Баљић може да пише о туризму само неко кому је савремени туристички промет посве непознат, те ко не познаје ни наше туристички уређене крајеве, а камо ли добро организовани вањски туризам. На више од двадесетак страница, писац говори о свим могућим туристичким предностима Херцеговине, незаборављајући ни посљедњег села а да у њем не налази по коју занимљивост. Али се не мислимо упуштати у исправљање пишчевих навода, јер би то значило писати нов чланак; него тек да ставимо неколико напомена. Мени је лично, напримјер, Јабланица на Неретви необично драго мјестанце; али ме је зазебло у срцу кад сам у чланку Г. Баљића прочитао, да је Јабланица »прави рај за туристе«, »зрачна бања првог реда«, и чак да њен бановински хотел »даје потпун конфор«! Ако и јест »Хотел Јабланица« данас један од најудобнијих и чистих хотела на подручју Херцеговине (с водоводом и енглеским клозетом), гдје је то још од потпуног конфора! Без електричног освјетљења, без игралишта, без купалишног базена на Неретви, без могућности сунчања и правих ваздушних бања, без икакове разоноде, а са шетњама уз прашњав друм, те уз свакидашње чаршијске призоре, у сталном страху пред уживањем воде и свјежег воћа, млијека и мрса, — моја драга Јабланица, нажалост, несамо да нема данас туристичке привреде, него нема ни много изгледа да ће је имати у скорој будућности. Крај је чаробно лијеп, но сама љепота није данас довољан увјет за туристичку привреду. То треба да признамо, искрено и отворено, маколико да је тешко чути истину. Нека ми писац опрости ову искреност о Јабланици: ја ћу лично бити први веома срећан кад Јабланица буде имала и нешто више од свог положаја, климе, свјежих вечери и 1% км орахова дрвореда, па да доиста постане прворазредном ваздушном бањом. — А што тек да се каже о туристичким увјетима Невесиња, Коњица, Гацка, и свих оних других херцеговачких тако љупких а тако оскудних варошица и касаба!... Туризам се не састоји у том, да за највеће љетне жеге неколико мостарских или столачких породица проведе неко вријеме на теферичу у хладнијим мјестима, те са минималним захтјевима станују у полупразним собама, покривају се властитом перином и прехрањују сиром и кајмаком, с обичајима као оно у конацима јужносрбијанских манастира. Нити може Европљанин да замијени духанску станицу у Стоцу са каковим племићским дворцем, како то најивно писац замишља, иако у Херцеговини има довољно романтике и без духанских станица. Ко би

299