Nova Evropa

OR ONI

Сарајевски Атентат и званична Србија.

(Поводом књиге Л. Пфефера: »Истрага у Сарајевском Атентату«.)

У огромној литератури — и код нас и на страни — о Сарајевском Атентату, и што је с њим у вези, ничим се није дало утврдити, да је званична Србија имала у њему учешћа, или да је ма и знала шта се спрема. Напротив, доказано је, да је тадашњој влади пок. Пашића — уколико је уопште доспевала да (посред изборне борбе, увек тако важне и напорне у предратној Србији!) води бригу и о оваким стварима — било нарочито стало до тога, да ничим не дадне повода за узрујавање и онерасположење свога тада моћног а горопадног северног суседа, који је очигледно, како се даје доказати са сто сведочанстава, само чекао да буде »изазван«, па да излије свој дуго задржавани гнев на малу Србију, изнурену од тешких ратова и слабу услед унутрашњих трзавица. Нашироко заснована и одлично организована кампања Немачке, да се одбрани од кривице за Par (»Kriegsschuldфтабе«), и да ову по могућности натовари на леђа другоме, узалудно се хватала и сенке било каквих доказа који би компромитовали Србију. Напокон је и Немачка усвојила и наставила распредати аустријску тезу о знању Пашићеве Владе за припремање Атентата, којом је требало правдати Ултиматум Бечке Владе (од 23. јула 1914).

Један једини пут, за читавих двадесет година, чинило се да ће ово аустро-немачко наступање »доказа истине« донекле успети: да су бар сам Председник Владе, пок. Пашић, и неколицина његових доглавника и министарских другова били обавештени о намерама младих босанских студената. То је било кад је пок. Љуба Јовановић написао — за алманах »Крв Словенства« (1924) — оне своје фамозне успомене о почецима Светског Рата, који је њега затекао као Министра Просвете у кабинету Николе Пашића. Али је и овај »доказ«, после извесног времена, пао у воду, пошто је прво Др. СитонВатсон упутио своје познато писмо уреднику »Тајмса« (16. фебруара 1925), а онда са писцем успомена отворио полемику — која је добрим делом, како ће се сетити наши читаоци, вођена у »Новој Европи« (бројеви од 1. марта, 1. априла, 11. маја, и 1. јуна 1925) —, док није напокон проговорио и сам стари Пашић, у Главном Одбору Радикалне Странке (београдска »Политика« од 26. априла, и »Нова Европа« од 11. маја 1926: »Г. Пашић и Сарајевски Атентат«). У целом том питању, о »учешћу« Пашића и Љубе Јовановића у Сарајевском Атентату, можда је још понајтачније оно што је — за њихова живота — речено у једном уводнику »Нове Европе«

321