Nova Evropa

итро је опште, што је за јавност важно, није само право већ и дужност сваког грађанина, сваког човека који осећа снаге и потицаја за то. Ово право не може и не сме да постане монопол никаквих појединаца, никаквих странака, никаквих клика ни страначких олигархија. Никакво звање, никаква специјална функција у друштву не може да буде мерилом ни способности ни легитимације за то. Нема предестинираних величина, нема сакросанктних догама, ни вођа по рођењу. Ипак већина свих професијоналних политичара, свих времена и свих крајева, претендује да ово право монополише за себе, да управљање јавним животом у свим правцима задржи у својим рукама. Носећи чаробне формуле власти, поседују они нарочиту снагу, посебну моћ; а људи се увек боје величина ма и надувених и умишљених, и према њима имају поштовања и страхопоштовања. А као типичан пример у политичкој, социјалној, и културној историји људског друштва, без обзира на границе простора и времена, склоност већине. оних који владају остаје: да, када затреба, владају људима и без људи и без програма, и да, непомишљајући на општи пристанак, намећу своје готове одлуке другима.

Полазећи с овог гледишта, и дајући свему релативну важност, овој чињеници не треба даљих аргумената. Овај проблем уосталом не постоји од јуче, а неће бити елиминисан ни данас ни сутра... Иако је у сукобу идеја, у вртлогу идеологија, свет се најмање бори за духовне принципе, па се стога доста лако опредељује за овај или за онај покрет; али борба је општа и борба је вечна, — борба појединаца и целине, фрагмената историје и цивилизације. То је сукоб сила, и он је у разним облицима неуништив; али он ипак води ослобођењу духа и материје, подизању људске личности уопште, па и оне ситне, непознате. Међутим, ни ова сила борбе ни борба силе, ма у којој форми биле изражене, не може да учини легитимном ниједну силу и ниједан програм насиља, Мако често целог човека стављају у контрадикцију са самим собом и с његовом околином, његова снага није уопште снага, ако се отворено не манифестује. А идеје и програми, створени у оквиру појединаца, прелазе и на остале људе. Програм је већ, сам по себи, наша победа унапред, победа барем у нашој имагинацији; он је бар извор једне илузије, до које се држи, која се цени.

Политички програми су најразвиканији, па су и политички људи најпознатији. Разуме се, то још није доказ ни њихове снаге ни њихове вредности. Али то је последица моћи, власти, те — уколико су на власти — и силе. Поза и фраза, а нарочито новац и утицај, замењују ту често логичне конструкције и стварна опажања. Осим тога, барем психолошки, контрасти делују најефикасније на људе; а сви на-

308

OU SN