Nova Evropa

тако изгледају широка крила и раскриљене ноге наших сељанки, тако оне и штите и забављају и милују своју нејачад, такве су наше мајке; а ако нису, такве су биле наше бабе или прабабе. То је сељачка, рустикална Мадона, то је хрватска предочба о Мајци Божјој, то је сублимирано материнство мајке-лавице и мајке-птичице, то је праисконски и божански принцип обнављања човјечанства! У једноставности је величина, не у дражесној афектацији. И тај ће олтар несамо за странце постати предметом удивљења, него и за домаће предметом ходочашћа и штовања наше матере. — Лијеви, сјеверни, олтар је, као контраст десноме, посвећен Св. Крижу, и ту је исписана мука Исусова и Његова смрт за откуп гријеха човјечанства. На самом олтару је само доста. ситни посребрени Мештровићев Исус на крсту; али у удубини зида налази се, иза позлаћене решетке, једно од најдивнијих дјела које је Мештровић икада створио: Рјета у воску, савршено моделирана, потресна у својој маркантној једноставности, фино компонирана, и трагична у најчишћем антикном смислу: ту се бол — доведена до пароксизма — укочила до стања потпуне замрлости, кад се крв леди; ту се је Мајка привинула уза Сина свога јединога, згрозила се над опакошћу људском, и кроз сузу прозрела мистериј живота и смрти. Ту је престала траница између највећег понижења и највећег узвишења, и ту је Мештровић као на пламени и крвави грб урезао судбину читавог човјечанства: једноставност Ђота помирио је с драматиком Микеланђела. Та би Рлега требала бити изведена у материјалу, да се сачува будућим генерацијама; а осим тога би ју безувјетно ваљало добро освијетлити, јер се сад губи у полумраку.

Осим Мештровићевих радова, главни су урес цркве Кљаковићеве фреске, од којих је велик дио био већ довршен прије обнове пркве, а сад су надопуњене и уоквирују хармонички читав простор. Бољом расвјетом пркве и сретно постигнутом илузијом о пространости, све су те фреске тек сада оживјеле и дошле до изражаја; а показале би се у својој потпуној љепоти тек онда кад би шарени прозори били замијењени алабастерским. Фрескотехника, коју је Ренесанса преузела од Византинаца, јесте сликање гдје се боја са водом без икаквих спојних средстава преноси на влажну жбуку; подлога је од пијеска, вапна, или мраморне прашине. Рад у фреску, енкаустици, и темпери, познавали су већ и стари Египћани у суштини; али су те технике усавршили тек Грци и Римљани, и предали их Византинцима. Дивне ренесансне