Nova Evropa

alo ·jače naglasio, jer mu je ovaj naš romantičarski pesnik — zbog svoje boemske prirode — bio i lično nesimpatičan, ali je ipak tačno zapazio i dovoljno jasno rekao i ono što je kod njega pozitivno i što бе ostati. Kritički govoreći, SkerhHć je ipak mmogo bliži istini nego Kostićevi poklonici, koji bi hteli da ga uzdignu previsoko, nmevodeći račuma o njegovoj pravoj vrednosti. I manje značajne predstavnike 'omladinske književnosti prikazao je Skerlić, uglavnom. tačno i objektivno. U svakom slučaju Skerlićeva »Omladina« ostaće kao jedno od najznačajnijih delš naše književne i kulturne istorije, kraj svih svojih medosštataka i slabosti, pa će se na nju vraćati svi oni koji budu proučavali naš XIX vek, jer će im ona poslužiti polaznom tačkom za dalja, dublja, i specijalnija proučavanja.

Skerlićeva opšima studija o Jaši Ignjatoviću (Beograd, 1904) predstavlja delo njegove mladosti. To je prvi njegov veći rad iz istorije srpske književnosti i znači pokušaj rehabilitacije Jaše Ignjatovića kao književnika: ali, da odmah dodamo, pokušaj koji nije uspeo. Skerlić još mije, u to doba, dovoljno poznavao sredinu koju opisuje Ignjatović, niti pak njegov privatni život i njegovu javnu delatnost; njemu je bio simpatičan realistički elemenat u Ignjatovićevim »socijalnim romanima« i zato je pisao O njemu sa željom da pošto-poto istakne njegove dobre strane пазиprot njegovim manama i medostacima. On nije razumeo, ili se pravio da ne razume, da je celokupno Ignjatovićevo delo skroz tendencijozno. Sam Ignjatović bio je amoralan kao čovek, nedoučen kao inielektualac, a anacijonalan kao javan radnik. On je bio dobro poznat kao »madjaron«, koji je za sve vreme nacijonalnog pokreta 1848/1849 bio na strani Madjara; pa i docnije ostao je najdosledniji »pobornik srpsko-madjarskog prijateljstva«, čak i onda kad je već avakome postalo jasno da je Pešta isto toliko neprijatelj Srba kao i Beč. Zbog takvoga svoga držanja, Ignjatović je napadan od većine srpskih književniki4 i od skoro celokupne nacijonalne javnosti; za uzvrat, on je u wvojim »socijalnim romanima&« najernjim bojama slikao: propadanje srpskoga naroda u Ugarskoj, njegovo brojno i ekonomsko nazadovanje, njegov prosvelni zastoj, njegovu intelektualnu i moralnu dekadenciju. Niko nije dao tako tamnu ı pesimisličku perspektivu budućnosti ugarskih Srba kao Ignjatović. Sasvini je prirodno, da je reakcija prema njemu bila nesamo odlučna nego i nepravedna: odricali su mu svaku vrednost i svaki talenat, iako njegovi romani za ono vreme misu bili tako loši a on sam bio ne-

92