Nova Evropa

broj onih koji su Rakićeve reči uzimali doslovno. Baš kao što on reče: »Danas nama kažu, da smo medostojni istorije naše, ı da nam se duše opasnosti plaše«... Koliko njih je verovalo, da je laž to što nama kažu, i ko se od nas nije ipak plašio opasnosti, i jošte kako? ... U stvari, samo onima terenu, u Južnoj Srbiji i Makedoniji, koji su se mosili s Turcima i Arnautima, spremni da skaču u oganj i da živi sagore, samo su oni imali, i mogli imati, vere u svoj rad i u budućnost koju su pripremali. Mi ostali, to treba otvoreno reći, maikoliko da smo bili nacijonalno svesni i raspoloženi, pa ı na Žrtve pripravni, mi smo svi sumnjali do zadnjeg časa u uspeh napora i u mogućnost pobede. Pamtim dobro, one večeri kad je proglašena mobilizacija za Balkanski Rat, u oči polaska u unutrašnjost Srbije: išao sam po knez-Mihajlovoj ulici sa jednim starijim drugom, odličnim naučnikom i javnim: radnikom., ı gotovo smo plakali rasgovarajući o tom šta čeka Jadnu malu Srbiju, i celo kukavno Srpstvo, u borbi sa Turcima, na čijoj se strani nalazila naša tada moćna severna susekka!... Drhtali smo pri pomisli šta će uskoro biti sa avima mama i sa mašim milima; a znali smo da tako kao mi misle svi u Beogradu, počevši od Predsednika Vlade i Rektora Univerziteta. Niko nije imao vere u našu vojsku. I io, na nekoliko dana pred Kumanovsku Bitku!... Tada se medju nama proneo glas, da je Milam Rakić otišao s komitama na granicu, sa četom vojvode Vuka. Jedino oni, revolucijonari, znali su kuda idu, i verovali su u ono što rade; i jedino oni imali su pravo. S njima je bio Milan Rakić, sve vreme: od godine 1905 do bitke na Lisici; i kao saveinik i kao barjaktar, i kao pesnik i kao četnik. Ono što je u stihovima pretskazivao i propovedao, to je i na delu izvodio.

Eto, to znači biti rodoljubiv pesnik; jer samo s mačem. u ruci, i s glavom u torbi, može se pozivati narod u borbu i ma žrtve. Rakićevi rodoljubivi stihovi imaju vrednost »ljudskih dokumenata«, a on kao pesnik diže se na pijedestal čoveka koji se s pravom isprguje pred »dremljivim ćiftama« i stihotyorcima:

... Nek u smrtnom strahu, Krsteći se čuju tvoju pesmu plahu Gde grmi kraj njine stihovane proze! ...

Al, borbe su bile i prošle (i mogu opet doći), i — »nije život rdjav što je beda, i nevolja, i muka duhu... No zaborav je, sav i svuda, zaborav svirep, neumitan, zao...« I taj zaborav je Rakić predosetio i opevao. »Pobednici« su brzo zaboravili, ko je pripremao osvetu. Kosova ı utiro put k oslobodjenju, — na polju

234

de deco Sead ae epa рејевнскн