Nova Evropa

Па

Мене је Стид представио Кларку, који је врло брзо уочио важност Масарикова меморандума (у овом је било, као додатак, још и доста тајних обавештења о подморницама и плановима за мобилизацију), па је од тога доба увек врло радо слушао све што бисмо имали да кажемо о свим овим стварима, тотов да — у хитним случајевима —- изнесе предмете од важности пред свога шефа, Сер Едварда Греја.

Тако ме је судбина одредила да будем посредником између Масарика и Савезника. Из Холандије сам био пренео, па послао поштом из Лондона, и једно писмо за Ернеста Денија (Пет) у Паризу, допуњујући друго једно писмо које му је Масарик био упутио непосредно из Холандије. Г. Дени, незнајући куда да пошље одговор, доставио га је мени; а ја опет нисам смео да га шаљем даље, па је тако то писмо дошло у Масарикове руке тек кад је овај стигао у Лондон, априла 1915. Денијево писмо мени, којим је пропратио свој одговор Масарику, од нарочитог је интереса, садржавајући Денијеве оригиналне мисли о уређењу Европе на нацијоналним основама; зато сам га објавио после Рата, у

»Le Monde Slave« (aa maj 1930).

Кад се Масарик вратио из Холандије у Шраг, нисмо више били у могућности да одржавамо везе, само би овда-онда понеки амерички поданик, на путу из Шрага кући у Америку, донео какву усмену поруку. А по трећи — задњи — пут напустио је Масарик Аустрију 18. децембра, и то отишавши у Рим; али ми тада, наравно, нисмо знали шта он намерава, па се десило да смо Џорџ Тревелијан и ја, пошавши 15. децембра из Лондона у Србију и Румунију (са двоструким задатком, да испитамо прак“ тичне могућности болничке помоћи Србима, и уједно како стоји са румунском интервенцијом), напустили Рим баш пре нето што је он онамо стигао. Наша »мисија« била је потпуно незванична; али смо имали писмо с препорукама Сер Едварда Греја, код којега смо — у друштву Г. Кларка — пред наш полазак ручали. Веома је карактеристично за енглеске прилике, да је наше дружење са Грејом почивало на чињеници, што су породице Тревелијан и Греј били блиски суседи, имајући у Нортумбрији пољска имања, и што смо Бреј и ја били »раћа-Викамисти« (»brotherWykehamists«), т. ј. другови из исте школе, најстарије у Енглеckoj, Winchester College-a. Ha том нашем путу по Балкану доживели смо много штолшта и водили смо веома занимљиве разговоре са разним угледним политичарима и јавним радницима; али о

305