Nova Evropa

с првим возом пошао у Ротердам, где сам још исто вече нашао професора Масарика у »Хотел Вајмару«. Остали смо два дана заједно, а да нисмо оставили ни трага нашег боравка за аустријску полицију (како сам се могао уверити из једног иначе врло помно и подробно састављена списка »сумњивих лица«, од којега «сам касније у току Рата добио један препис преко Швајцарске), држећи се поглавито наших соба за вида, а шећући миљама кеовима покрај воде кад би пао мрак. Ја сам опширно бележио све што ми је Масарик говорио, па сам одмах по свом повратку у Енглеску саставио један меморандум, који је садржавао његове мисли, несамо о унутрашњем положају Чешке и Аустро-Угарске као целине већ и о уређењу које би имало да се изведе након Рата, као и о политици какву би требало да воде Савезници. Непотребно је да се задржавам на појединостима овога мемо"рандума: суштина његових идеја из тога доба јасно је изложена у ратним мемоарима његовим и председника Бенеша; а сам Меморандум објавио сам у »ЗЈауотас Кеујем« (број 9, од марта 1925), па је шреведен и на чешки.

Тада је овај напис остао највећом тајном. ПШреписао сам га био на машини у четири примерка, од којих сам један задржао себи, један дао Стиду (који га је доставио Г. Делкасеу), један британском Форењ-офису, а један — нешто касније — у Оке форду професору Виноградову, који га је понео са собом у Русију и уручио га лично Г. Сазонову. Ја сам свој примерак показао (још двојици својих шрисних сарадника у то доба: Дру. Баросу (Витгохв, ректор Лондонског Свеучилишта, који је први дао миcao о оснивању Словенског Института — School of Slavonic Studies — y Jlonmnony) m TI. Хвајту (A. F. Whyte, xacunje Sir Frederick Wihyte, који је тада био члан Парламента и парламентарни секретар Г. Винстона Ћерчила, те 1916—1920 самном сауредник »Нове Европе«, а године 1921 први председник Индијске Скупштине). Да би се тајност још боље сачувала, име Масариково није споменуто у Меморандуму, али је саопштавано усмено. Можда ће занимати кога од оних који су измишљали разне бајке о предратним британским политичким установама и агентима, да све до часа када сам овај Меморандум имао да предам IT. Кларку (Сеогве Сјетк, тада један од виших чиновника Форењ-офиса, касније Британски Посланик у Шрагу и Амбасадор у Анкари и Паризу) ја нисам био ногом крочио у наше Министарство Иностраних Дела, нити сам познавао и имао везе било с којим од његових чланова.

304