Nova Evropa

нарочито изненађени овим писмом, будући да је Масарик већ послао био Стиду и усмену поруку по Воски, који се раније у сештембру враћао из Шрага у Америку. Историја ове поруке је необично романтична, јер је она довела до споразума, да чешки војници на руском фронту — кад хоће да пређу границу и ца се предаду Русима — певају »Еј Словени«; али то је врло живо описао сам Стид у својим познатим успоменама (»Тћгоцаћ Thirty Уеатв«). Само Масариково писмо, о којем је горе реч, улази 1п тедтав гевг, са правом масариковеком непосредношћу:

»Драги Г. Ситон-Ватсон, Ја сам баш мислио на Вас кад сам наишао на Ваше писмо Уредништву „Тајмса“ (8. Зао Раглопзт'). И баш сам намеравао да Вам пшшем, јер се бојим да Г. Стид, коме сам писао 1402, није у Лондону.

»Ја сам стигао овамо да бих дошао у везу са Г. Стидом. Замолио сам га да дође овамо, или да упути кога другог који би био у стању да уђе потпуно у стисао онога што бих имао сада да кажем.

»Чешкословагка (и Аустрија) сасвим је издвојена од света (у карантину), тако да ми гитамо само оно што влада допусти да буде штампано; али дабогме да ми знамо како треба гитати званигне вести. Било како било, ја бих радо гуо шта се догађа, несамо на бојним пољима већ и у главама оних који ће дати облик будућности, можда будућој мапи Европе, или бар Аустрије. Желео бих да ми Чеси узмогнемо рећи што осећама ш гему се надамо...«

Остатак писма говори о питању, како да се успоставе везе: ако би котод од нас могао шрећи из Енглеске у Холандију, имао би да пошље отуд телеграм у Праг с речима: »Валдемар само рањен«, и да њему напише писмо под именом »А. 8. Ма « ровђе гезфапте Ротердам. Ако бисмо пак радије пошли на састанак у Рим, требало је да телеграм гласи: »Валдемар тешко рањен«.

Иза тога, прошло је три недеље; а онда је Стид примио поруку шреко дописника »Тајмса« у Хагу. Професор Масарик је поново дошао био у Холандију и молио је да један од нас дође на састанак. Будући да Стид није мотао напуштати Лондон ни за један дан, решили смо да пођем ја. У том часу био сам заузет, у једном хитно импровизованом одбору, примајући белгијске избеглице у Фокстону. Објаснио сам у чему је ствар своме главном лругу на том послу, професору Виљемсу (Ваз! У атвг, касније професор историје на Единбуршком Свеучилишту), који је срећом знао донекле прилике у Средњој Европи; с његовом помоћу и с помоћу одбора на другој страни, у Флешингу, успео сам прећи у Холандију непоказујући ни тртљаг ни пасош, па сам одмах

303