Nova Evropa
Књижевни преглед.
Михаил Зошченко.
· Михаил Зошченко једини је писац савремене руске књижевности чије име изазивље, у широкој. читалачкој публици, представу о »веселом« писцу, о »краљу смијеха«, такорећи о совјетском Марк Твену. Али овај »весели« совјетски писац — као што је то често случај са великм хумористима —- у ствари је готово хипохондричар, и његов »весели« прилог лијепој књижевности постаће, у недалекој будућности, једним од врло важних извора за проучавање духа руске земље и руског народа од године 1917, и особито од године 1921, наовамо. Ову, не једноставну, улоту Зошченка у књижевности добро је уочио В. Шкловски, један од малобројних стварно талентираних совјетских критичара, који каже: »Зошченко је човјек не висока стаса. Тамноблиједа, сада већ жућкаста, лица. Украјинских очију“). Опрезна корака. Врло тиха гласа. Држање човјека, рекао бих, који жели да на врло углађен начин докрајчи неки крупни скандал«...
Зошченко је дошао у књижевност, као и већина совјетских писаца, из дубина живота, узбурканог великом руском епопејом од 1917—1920. Прије него што ће постати клижевник, Зошченко је прошао такорећи »дванаест заната«: у Свјетском Рату био је заставник, у трађанском — црвени војник, затим је служио као подофицир у милицији, па као инструктор за расплод кунића и перади код локалног совјета, па као агент криминалне полиције, па је био столар, па обућар, и т. д.. Књижевни успјех извојевао је одмах с појавом прве своје књите: „Приче Назара Иљића, господина Сињебрјухова« (1922).
Назар Иљић је »ратни човјек«, бивши сељак, па војник у Свјетском Рату и — најзад — дезертер и скитница. Његова причања о властитим доживљајима у рату и послије њега — када је »ток развоја« његова живота »изишао из колосјека«, — конфузна су и испрекидана; сами догађаји, којима је он био свједоком, имаду често свјетско значење, али Сињебрјухов то очигледно не
#) »Украјинских очију«, т. ј. живих, немирних очију, за разлику од типично руских (великоруских из централне Русије) — мирних и благих, скоро нијемих.
Напомена преводиоца.
37