Nova Evropa

»докучује«... Ипак, уза сву конфузмост и ситничавост личних емоција Назара Иљића, од његових се причања читалац не може да отргне. Тајна успјеха долази од самог језика приповједача; то је мјешавина народног говора са на брзу руку и пожудно освојеним књижевним језиком. По читавом свом типу, Сињебрјухов је представник руског ситног градског пука (»мјештчанства«), који је до Револуције животарио тамо негдје далеко на периферији живота, а којега је једног лијепа дана Револуција зграбила за рамена, избацила га насред улице, и викнула му: »А сада, брате, помози си како знаш!«...

Од самог почетка своје књижевне дјелатности, Зошченко концентрише своју пажњу на живот тих маса градског радног народа. До Револуције, те су масе више вегетирале него живиле. Дошла је Револуција, па су оне у њој узеле активна учешћа. Али, из многобројних и разноврсних разлога, тим је масама било тешко учврстити своју побједу, те се подићи ма и само у културном погледу. Ни у једној области та се појава није тако јасно испољила као у књижевности и лублицистици. Ту су се концентрисале најинтелигентније снаге народа, но — као што се то често дешава у заосталим земљама — сам пут у интелигенцију био је скопчан са наглим и бескомпромисним удаљењем од непосредног живота народних маса. Тако, напримјер, док је, на почетку Револуције, већина књижевника и особито публициста била заокупљена присвајањем најмодернијих западно-европских књижевних форама, сам народ још увијек није владао ни простим књижевним језиком. Свом снагом свог талента Зошченко је иступио као го: ворник и помоћник тог живог радног пука: »Наравно, признајем, моје фигуре нису људи високог полета, Нису то вођи, нема двојбе. То су, једноставно, такорећи „остали грађани “), с њиховим свакодневним поступцима и бригама«, — вели Зошченко. Но писац се ни најмање не стиди тих својих слабих »јунака«: »Треба ипак да се неко одазове на доживљаје и емоције и других, рецимо, осредњих људи, такорећи незаписаних у златну књигу живота« (»М. П. Сињагин«). Тако су никле многобројне мале приче Зошченка, сабране у књиге: »Аристократкиња«, »Нервозни људи«, »Поштовани грађани«, »Блиједа браћа«, и друге.

#) »Остали грађани« — грађани друге категорије, према совјетској тер-

минологији времена НЕП-а. Напомена преводиоца.