Nova Evropa

Нови читалац, по мишљењу А. Толстога (види предговор к »Црном Петку«), изгубио је стару културу, а није стекао нову. Зато се основна задаћа књижевника, по А. Толстоју, састоји у надзору, у протекторату над читаоцем; у надзору, наравно, тактичном и опрезном. Дубоко демократском, по читавом свом духовном облику, Зошченку, била је туђа ова концепција »фирерства« (»вожђизма«, према руском термину, који је створен још почетком двадесетих година, кад су »фирерство« у Русији завели Љењин и Троцки, заједно са Зиновјевим, Бухарином, и Стаљином). Књижевник — по замисли Зошченка — није »фирер«, већ интерпретатор, тумач и посредник, олакшавајући освојење културе народним масама. Ето зашто је Зошченко, више него ико од његових савременика, уложио труда, од самог почетка свога дјеловања, у стварање књижевног језика који би био разумљив најширим масама рускога народа. У томе је Зошченко дао велик и оригинални допринос руској култури. А тиме је он уједно и на дјелу, а не тек пустим фразама, радио да осигура и учврсти побједу радног пука у перипетијама Руске Револуције.

Зошченко убраја себе међу »натуралисте«; и по његову дубоку увјерењу, то је »једина поштена« школа, којој припада »ева будућност лијепе руске књижевности«. И ово је дало повода дуготрајном конфликту Зошченка с официјелном критиком. Позивајући се на »марксизам-љењинизам«, та је критика једноставно одрицала умјетнички реализам у књижевности, будући да је цртање »реалног човјека« рушило низ основних фикција савременог оовјетскот друштва: хура-идеолотију о хегемонији пролетаријата с једне стране, и о бескласном карактеру новог, фактично класног, бирократског друштва, с друге стране. Иако није био »марксист«, Зошченко је својим умјетничким чувством осјетио у збивању тодине 1917 демократски, плебејски елан, и свом душом прионуо је узањ: »Година 1917 подигла је читав и огроман слој нових људи, који су дотада стајали изван књижевности. До 1917 они су вегетирали више него живили. А сада они, добро или лоше, али умију писати, па пишу дапаче и пјесме. У том је највећа и најславнија заслуга наше епохе. Ево у зшта ја никад нисам посумњао...« (»Писма књижевнику«, 1930).

Продужујући своју полемику са службеном комунистичком критиком, Зошченко је писао даље: »Ја скоро ништа не мијењам. Ја пишем језиком којим сада говори и мисли улица. Учинио