Nova Evropa

>сапдржини демокрације«, па му обе радо поклањамо; али ко нас лично удари, тога ударамо натраг: »Дворски мештар церемонија« мора добро да пази, ко и како изводи пред светину »краљеве и краљевске коње«... |

Приговарајући Г. Вилдеру, што је дао да се у његову листу (»Нова Ријеч« од 15. децембра 1938) један млад незадовољан уметник врло необуздано »изјашњава о свом гледишту« противу »Мештровића и другова«, ми смо се (у »Новој Европи« за децембар и. г.) намерно уздржали да улазимо у лична питања, без непосредне везе с оним што смо нашли у подлиску анонимнога »Меа и у његову интервју-у са Г. Свећњаком. Међутим, место да наше мирно и добронамерно њему упућене речи узме к срцу, и да се мало »над тим бар замисли«, ево како Г. Вилдер одговара »Новој Европи« (»Нова Ријеч« од 5. јануара 1939, страна 9).

Пре свега, Г. Вилдер тобоже укратко рекапитулира у чему је спор између приређивача »Пола Вијека Хрватске Умјетности« и градитеља новог Уметничког Павиљона у Загребу, на једној страни, и »једног од седамнаест опонената, г. Свећњака«, на друтој страни, којему је он дао »могућност, да се изјасни о гледишту свом и те читаве групе«; а онда још каже: »На крају смо изричито напоменули, да дајемо ријеч и другој страни — то свуда значи, да се редакција у овом спору не идентификује са становиштем једне скупине«. У ствари смо ми (у »Новој Европи«), сабравши имена »опонената« наведених у подлиску »Нове Ријечи« (11 сликара и 6 кипара), одмах истакли, да су од ових седамнаест имена »нека заступљена на Изложби« (између 159 учесника) и да има »других чији се носиоци не сматрају да припадају Загребу«; па је према томе јасно, да нити има седамнаест »опонената« нити они сачињавају једну »групу«, те се наравно ни Г. Свећњак не може изјашњавати о гледишту »те читаве групе«! Зашто дакле Г. Вилдер оперише са бројем седамнаест и са »читавом групом« и »становиштем једне скупине«, кад је очигледно да су ти подаци нетачни“ У ствари, ни половина међу том седамнаесторипом не сачињавају једну »групу« нити имају неко одређено »тледиште« или становиште по овом предмету; то врло добро зна и T. Свећњак и Г. М. и Г. Вилдер, па се редакција »Нове Ријечи« ипак — насупрот оному што сад каже Г. Вилдер — у овом спору идентификује са становиштем »једне скупине«, односно са гледиштем Г. Свећњака, како је оно изнесено у подлиску »Нове Ријечи«. То јасно доказује коментар анонимнога »М«-а, који апсти-