Nova Evropa
>противницима«7 А кад је већ нашао за потребно да то учини, онда ја узимам прилику да по њему одговорим и тим својим незнаним противницима, који тако говоре, те да — једном за свагда — утлавим тај »апсурдум«.
Мој лични однос према Мештровићу врло је једноставан и чист. Ми смо стари пријатељи, још из ђачког доба. У Светском Рату, радећи на нацијоналној пропаганди, указала ми се могућност да у иноземству (особито у Великој Британији) допринесем успеху наше народне ствари истичући идеју: да наш сељак није само одличан војник, већ да је обдарен и највишим духовним својствима, како то најбоље доказује пример Мештровића. Утолико ми је лакше падало да пишем и говорим о уметнику Мештровићу, што сам се слатао с Мештровићем човеком; управо, да нисам у њему нашао и познао човека, тешко да би све дивљење за његову уметност учинило да наш однос постане тако трајан и срдачан. И тако је остало до данас. После Рата, нико ми није више помогао, код »Нове Европе«, него Мештровић. Притом сам, жрај све његове надмоћне љичности, остао увек свој и независан, у сваком погледу. Можда се то Мештровићу на мени највише и
свиђало. Свакако —- ако је овој краткој личној исповести потребно још што додати —, моту рећи, да смо нас двоје и у мате-
ријалном погледу увек остали независни један од другог. Први наш заједнички »посао« била је књига (»Мештровић и његови радови«), али о томе ће се моћи говорити тек пошто рачуни буду исплаћени (исто тако и за књижицу »Госпа од Анђела«)! Да ли сам овим задовољио знатижељност својих »противника« и Г. Вилдера2...
Да кажемо још коју реч и о легенди под називом »Мештр овићева група«. »Група незадовољника« међу загребачким уметницима, како их назива »Нова Ријеч«, — а тачније би било рећи: поједини незадовољници, »опоненти«, који се групишу према потреби, или како се кад већ сложе, — стално оперишу (у изјавама и протестима, чланцима и интервјуима) са неком »групом Мештровић« (»трупа око Маштровића«, »Мештровић и другови«, »круг посвећених око Мештровића«, и т. д.), приписујући јој неку волшебну »дјелатност, која засијеца у све културне ликовне установе у Загребу«, и то у негативном смислу: делатност кобну и »убитачну за сваки нормални развитак«, »политику коју г. Мештровић и његови другови проводе већ двадесет година«,
59