Nova Evropa

Nakon podele Poljske, Galicija je na kraju krajeva ušla bila u sastav Austro-Ugarske. Galički Malorusi, zaostali u svakom pogledu, jedva su održavali svoju nacijonalnost uz pomoć retkih i slučajnih veza sa Rusijom. Ali krajem Četrdesetih Codin4, političko vrenje zahvatilo je i Austriju, naročito Madžare i poljsko plemstvo. Da ovo umiri, Meternih je iskorišćavao protivu njega mržnju poljskog seljaka i Malorusa. Sa dopuštenjem vlasti seljaci su (1846) izvršili pokolj poljskih spahija i opustošili njihova dobra. Malorusi pak dobili su mogućnost da se nacijonalno organizuju (Glavna Ruska Rada, Galičko-ruska Matica, Narodni Dom). Ali, bečka milost nije bila dugoga veka: čim je opasnost iprošla, Austrijska Vlada, da bi u buduće izbegla mešanje susedi u svoje umutrašnje stvari, odlučila je da se izmiri sa svojim buntovnim podanicima па račum ı štetu poslušnih, i galički Malorusi bili su žrtvovani Poljacima.

Ozlojedjeni držanjem Malorusa, Poljaci su izbacili lozinku da u Galiciji >Niema Rusi, postavivši tako sebi težak i nezahvalan zadatak, da iz duše galičkih Malorusa iščupaju malorusku nacijonalnu svest, osećaj srodstva sa ruskimi marodom, i da od njih stvore novu narodnost, pod novim imenom 1 sa novom svešću! U tome su našli potporu i kod Bečke Vlade, koja je u Malorusima gledala predstražu Rusije u svojim predelima. Još iste godine 1848, novi namesnik Galicije (grof Ludvig Stadion) uputio je galičkim Malorusima značajnu pretnju: »Ako vi držite da ste Rusi, kao i oni u Rusiji, nemojte ništa očekivati od Austrije... « Od toga doba, ko je hteo da živi u miru sa Vladom, morao je — bar prividno ugušiti u sebi nacijonalnu svest, zaboraviti svoje narodno ime, te postati novo nacijonalno čudo: »gente Ruthenus natione Polon u s«, kako su ga definisali Poljaci. Ali, uprkos pritisku celokupnog administrativnog aparata, te kulturne i ekonomske nadmoćnosti Poljaka, stvar је napredovala teško. Intelektualci, zbog službe, primali su doduše novo ime i naredjenu ideologiju, ali dabogme — samo prividno. Unijabska Crkva hrabro је branila svoje maloruske vernike, i Vlada je godine 1881 morala da uhapsi mmatan broj Starorusa i da preda sve unij atake manastire Isusovcima, а гђа galičkog unijatskog mitropolita Josifa Sembratovića, da bi raščistila teren za Ukrajince. Nažalost, tu je Austrijancima došla u pomoć Ruska Vlada sa svojim ukazom od 1876 godine.

Ovaj ukaz oterao је u emigracijn Dragomanova. Od ostalih istakmutih maloruskih mnacijonalista, Jedni su sledovali njegovu primeru, dok su drugi nastavili svoj rad tajno, a svoja dela štam-

116