Nova Evropa

Србије тако да би исте имале запремати, поред краљевине Србије, још и Бачку, Банат, Хрватску, Славонију, Далмацију, Босну и Херцеговину, то је већ тиме довољно обиљежено ово цијело омладинско удружење као револуцијонарног и противмонархичног карактера.

Колико је силно била заслијепњена и отрована младеж револуцијонарним учењем и идејама, показују записи који су пронађени на школској клупи препарандисте Мехмеда Звоно, а који гласе овако: »Слава Ботдану Жерајићу!« — »Живио Лазо Ђукић!« — »Бунимо се!« „Живила револуција!« — »Живила Југославија!« — »Слава Фереру!« »Смрт тиранима!«... У сврху што интензивнијег ширења идеја потајних организација предобијени су зато уз Србе и Хрвате и поједини интелигентнији муслимански ђаци; а улоге агитатора за поједине средње школе дијељене су на врло промишљен начин.

Као најревноснији агитатори међу школском омладином, уз већ споменуте и Крсте Марића, који је ошамарио школског директора Пољака у Мостару, истицали су се и Хамдија и Садулах Никшић, од којих је потоњи фунгирао као благајник сарајевског потајног удружења.

Поједини наставници — као професор Вељко Вујасиновићу Тузли, Зечевић у Сарајеву, и Самарџић у Тузли, — допуштали су развијање тог погибељног рада школске омладине, иако им зацијело није могао избјећи опажању; односно, они нису тај рад пријавили власти, нити су му се на било какав начин супротставили. Не треба онда чудити се, да су у такој духовној средини, у тој атмосфери отрованој лудим идејама, и добро одгојени и разборити ђаци олако губили сваки морални ослон те западали у заблуде, које су у својим посљедицама доводиле код појединца до омаловажавања и отклањања сваког ауторитета, сваког закона и морала, па коначно до припремања, извршивања, и величања саблажњивих злочина.

Као што се течајем година, из раније политички безбојног удружења »Напредњачка омладина«, чија је сврха била чисто културне нарави, под утицајем различитих фактора развила »Нацијоналистичка омладина«, с антидинастичким, према држави непријатељским и анархистичким стремљењима, исто се то збило и са »Југословенским ђачким феријалним савезом«. Тај је савез био првобитно основан из етнолошких и туристичких разлога, имајући похвалну сврху да олакша ђацима путовања и упознавање разних интересантних крајева у Монархији, које обитавају Југословени, па и међу Југословенима у иноземству. Али већ позив тог Феријалног Савеза из године 1913 показује посве јасно у позадини политичке циљеве. Тако се у њему — уз остало — наводи, да је школска омладина одређена, »да буде одгојитељицом засужњенога народа: народу треба предочити, да се његови саплеменици могу наћи свукуда, од Алпа до Солуна, од Црнога до Јадранског Мора. Као предсједнак тог Феријалног Савеза фунгира, у години 1913, Ј. Ендлихећђ, који је — како је већ прије споменуто — чешће подузимао агитацијона путовања по Босни и Херцеговини. У списку чланова за ту годину налазимо као активне чланове многе прононсиране вође »Нацијоналистичке омладине«, из чега слиједи, да је »Ђачки феријални савез« за нацијоналистичку омладину био погодно агитацијоно средство за проширивање и унапређивање њезиних субверзивних идеја и тенденција међу великом масом школске омладине.

213