Nova Evropa

организам није у стању да живи под таквим преломом и у такову расцијену. Садашњему рату циљ треба да буде, да се из каоса идеја и принципа роде ред, законитост, и поредак, без чега Европа није у стању да живи. Више него задаћа рата, то треба да буде задаћа мира... |

Ноћ је далеко одмакла. На обзорју Океана видјели су се бретонски отоци озарени првом сунганом зраком. Били смо заморени, више него од ријеги, од неизвјесности дана који се рађао пљред нама, неодређен, испуњен загонеткама крваве будућности.

Јуди су одједамљут јурнули на колодворе, стискајући у наругај страствено своју дјецу, комадић својих нада и своје пути. У хотелима, тек понеки стари песимист, који се сјећао Европе још прије 1914, остајао би сам у пољлумрагним холовима и собама, уживајући посљедње радости живота, пошкропљена тугом и крвљу. Омладина, која је тек навукла била шињеле и војнигке кале, тетурала је пјевајући, раздрагана од вина и од пољубаца жена на растанку. На плажама Бретање није било вшше љепоте женстога тијела, — жене су изгледале уплашене, њихов инстинкт предосјећао је злогуко треперење бола и слома. Људско тијело губило се уопће ш осјећало се ситно и нејако пред елементима у сукобу, гији исход нико није у стању предвидјети.

Ми смо се опраштали од својих познаника и саговорника са много туге, али у нади да ћемо се ипак једног дана опет сусрести на овим плажама, увјерени да ћемо и ми и наша дјеца имати пред собом једну Европу у којој ће бити вшше могућности за гувањем једног поузданијег мира. У таком готово романтигном, заносу говорио нам је још посљедње ријеги на растанку

Европљанин: — Видјећете. Људи ће из овог рата изаћи препорођени и измијењени. Ово је посљедњи рат који ће ваше очи гледати. Све ће снаге бити уперене нато да се на рушевинама силе и безакоња изгради она Европа на коју стољећима чекамо и за коју генерацијама пролијевамо крв. У њој ће коначно европски човјек, обновљен и преображен у најдубљим дубинама своје душе, моћи да отпочне нов живот, који се данас још увијек причињава сањом и утопијом. Немојте очајавати! Ми ипак идемо много брже него што се мисли у правцу једног новога круга гдје ће вјечни мир бити више могућност стварности него ли сна.

(Sainte-M arine ) Богдан Радица.

292

ПН