Nova Evropa

Зашто је Вој. Богићевић — „entlassen”, приликом истраге о Сарајевском Атентату'

(Додатак документу.)

Поводом чланка који је, под насловом »Тајне ђачке организације у средњим школамау Босним Херцеговини, пред Сарајевски Атентат«, донела »Нова Европа« у свом броју од августа, желео бих да — у вези с оним: »Елпаввеп« (што значи »отпуштен«), које се помиње уз моје име (на стр. 271), — цитирам дословни превод једног интересантнот акта бивше Земаљске Владе у Сарајеву, којим се уједно објашњава и значење оног израза.

Истога дана кад је извршен атентат у Сарајеву, ја сам осумњичен за учешће и преслушан око пола ноћи, у своме стану, у присуству Љубомира Опачића (сада судије Окружног Суда у Сарајеву), који је тада заједно самном становао. Полиција, наравно, није могла ништа да ми докаже, па ме је ставила само под надзор; а истрага је против мене настављена од стране поли цијских органа, који су ме веома дуго и веома често преслушевали. Сумња је појачана тиме што сам случајно стајао са својим школским другом Цветком Поповићем, који је као судеоник у Атентату имао уза се бомбу и револвер, на месту првог атентата, и баш преко пута самог Чабриновића. Цветко је тачно описао да је самном био, али ме није ничим теретио, поготово кад није

ни имао икакова разлога.

Преко ферија, од године 1912, нисам никуд ишао из Сарајева, јер сам био без родитеља; него сам обично радио, да бих то време проживео. После Сарајевског Атентата, било ми је веома тешко. Газдарица код које сам, на дан Атентата преслушаван, одмах ме је отпустила, јер су се сваке ноћи привлачили детективи до самих врата мога стана и сатима чучали да ослушкују, нако нису имали баш ништа да чују. Професор Учитељске Школе, добри Стево Марковић, омогућио ми је био да се привремено сместим у Учитељски Конвикт у Сарајеву, будући да су тада били на месечном курсу цртања учитељи основних школа. Али ми се и ту десила незгода: куварица, која је сваки дан ишла у подрум, приметила је у једној удубини зида неки завежљај и хитно саопштила тадањем директору Учитељске Школе (Погачнику), да су у подруму бомбе; а сумња је наравно одмах пала на мене,

298