Nova Evropa

од 130,000.000 Америка, т. ј. Америка како ју је он видео и доживео за ових десет година, између своје двадесетидевете и тридесетидевете године живота, т. ј. у размаку времена када је постао америчким писцем; и каже, да ју је написао, углавном, ради самога себе, да би себи помогао »снаћи се и оријентисати се у тако сложеној и разнородној земљи, која много обећава а пуна је опасности...« »Америка је један континент«, стоји даље у предговору, »једна ствар у постајању, елементарна, у сталној промени, у жељи за новим истраживањима, за непрестаним обнављањем, за поновним само-опредељењима њезиних грађана, — она се не даје ухватити, утамничити, у речи коначности... Али« — завршује Адамић свој предговор — »након мојих властитих истраживања последњих година, ја знам данас мало боље пут по њој и кроз њу, и географски и духовно. Од године 1931 наовамо прешао сам на 100.000 миља Америке, у железници, на аутомобилу, у аероплану, а и пешице, застајући и гледајући око себе, слушајући и разговарајући се са светом, да бих „осетио ствари ; па сам успео, мислим, да развијем у себи и учврстим осећање за овај огромни простор, које желим у овој књизи да саопћим и читаоцима, бар донекле.«

И ова Адамићева књига је, дакле, углавном аутобиографска, као што су биле »Смех у џунгли« и »Урођеников повратак« ; само, овде је Адамићева амбиција, и као писца и као Америчанина, много већа. Као писац, са свим својим приповедачким даром и привлачним стилом, он је претерао: хтео је одвише да да и да каже у једној књизи, необраћајући довољно пажње на композицију дела; па није чудо, да му је то замерила и добронамерна америчка критика, називајући његову књигу »Адатјес Оттћи«. Као пропагатор Америке, Адамић је овим делом свакако учинио велику услугу својој новој отаџбини, приказујући њезине карактеристичне стране врло симпатично и врло убедљиво. Он је готово заљубљен у своју Америку, што најбоље показују и задњи ретци ове књиге: »Ја желим да Америка остане Америка, — ја желим да Америка, на крају крајева, постане уметничким делом«. Претерано, као све код Адамића, али искрено, — то ће признати свако ко прочита све оно што стоји испред овог завршетка: и причу о томе како је шисац дошао у ову земљу, па од обичног радника постао славан човек; и извештај о питању усељавања у Америку, које га питање данас толико занима и којему се сав посветио; и обавештења о социјалним приликама, те о годинама

309