Nova Evropa

демократске« државе (као Њемачку, Италију, Русију, Шпанију, и Португал), гдје је појам било какове аутономије непознат, или тек политички вјешто маскиран2...

Коначно, идући досљедно линијом либералне демократије, што донекле увијек значи путем признавања извјесних нерацијоналних тенденција одоздо, морају се признавати најразличитији, па и нацијонални, индивидуалитети у границама једне и исте државе, тако да се нужно долази до појма компромиса или »споразума« између тих индивидуалитета. Но, док признати индивидуалитети нижег степена допуштају политички компромис, дотле напротив признати народни индивидуалитети могу да склопе само државноправан компромис; и док су политички компромиси увијек компатибилни с унитаристичком државом, државноправни компромиси, без обзира на нијансе, нису компатибилни с унитаристичком државом као синонимом заиста јаког, отпорног, и трајног државног организма.

Примјењујући ове мисли на наше прилике, долазимо — на крају крајева — до закључка, да су до познатог пре ВЕошр ВИ Е споразума, односно до његове правне стране, оличене у уредби о организацији Бановине Хрватске, без обзира на моментани повод, довели они који су конзеквентно хтјели да се вратимо на принципе либералне демократије, за разлику од оних који су — руководећи се савременом десничарском идеологијом — тражили задовољење Хрвата, односно консолидовање прилика у цијелој U на основи једног коректног унитаризма (не централизма!), форсирана — као и свагдје другдје у свијету ауторитатниним методама. Према томе су се, у ствари рјешавања нашег унутрашњег проблема — сукобиле двијеинде јнеконцепције, два назирања на свијет: либералнодемократско, и ауторитативно-десничарско. Побиједило је засада, из било којих разлога, либерално-демократско назирање. У томе је, за интелектуалца који се не обазире на моментане и пролазне ефекте, суштина и тежиште цијелога проблема. Према томе се ни присташе ауторитативно-десничарског назирања на свијет, међу Хрватима, никако не могу приказивати некаким противницима остваривања хрватских животних 34хтјева, нити носиоцима хегемонистичких настојања извјесних београдских кругова. Природно је, да и у том табору имаде извјестан број покварених опортуниста, који су из личних интереса трчали за сваким режимом код нас у прошлости; но да их је привидно

326

Ме