Nova Evropa

нат игра већу улогу него уверење, карактер је важнији од политичког гледања. Док је Никола Пашић био у свему различит од нашег света, Љубомир Давидовић имао је све његове врлине и слабости. Никад маскиран, увек природан; никад театралан, увек фамилијаран; никад званичан, увек присан, — за разлику од Ристића, Гарашанина, Мијатовића, Новаковића, Чумића, Генчића, и других, — Давидовић није остављао утисак странца у нашој средини. Он није био нешто туђе, већ исто што сваки наш човек, само у бољем, најбољем издању. Зато су га људи више волели него што су га се бојали, више га поштовали него му се дивили.

Близак народном, сељачком говору, језик Љубе Давидовића био је увек кристално јасан, жив, и сликовит. Први сељачки трибуни Радикалне Странке били су у изразу сирови и често вулгарни. Самосталци су били оштри и јетки, али без грубости и простаклука. Давидовић је у томе био прави самосталац. Са лаком иронијом и финим сарказмом, његов стил је, у говору и писању, увек био умерен, домаћински одмерен, и отмен. Мако много чешће опозицијонар него владин човек, Давидовић никад није био рушилац. Иако је више нападао него бранио, његова критика никад није прелазила у разарање. Његово опозицијонарство могло је ићи до опструкције, никада до дефетизма.

Домаћин и родољуб као наши средњи и богатији сељаци, којима је био најближи по духу и по нарави, Давидовић није умео да се немилосрдно окоми на противника. Радикали из противног табора нису презали у употреби оружја, чак и по цену општег зла. Давидовић је увек страховао да преко супротне стране не погоди заједницу, државу. Још више позитиван на делу него у речи, до краја конструктиван, он је за режиме без срама и стида често био идеалан опозицијонар. Искоришћавали су његов социјални нагон и његово нацијонално осећање, као што безумни господар користи материнско осећање свога помагача да га услужи без хране и одмора, хрлећи своме младунцу. Не бојећи се никакве разорне акције са његове стране, радо су га одржавали у опозицијоном ставу, безопасном и за њих и за целину. Тиме би се можда могло објаснити, да су Давидовић и његова странка остављани по страни и онда кад се са државне управе спроводила њихова политика.

248

OCA A