Nova Evropa

је вршио утицај одозго говорима и патосом, Стаљин одоздо изграђивањем појединца, Троцки је више ентузијаст, Стаљин политичар; Троцки је стратег, Стаљин тактичар; Троцки одушевљава масу, Стаљин је организира; Троцки је отворен, говорник, Стаљин затворен, ћутљив. Досјетка Троцкога је заједљива, Стаљинов хумор опасан. Код Троцког је све живо, бљештаво: ријеч изговорена и писана, у више језика, његово је оружје, којим хвата за гушу противника; код Стаљина је све лагано и пригушено, огромном тежином свог брижљиво прикупљеног материјала он дави непријатеља. Троцки је трубач, Стаљин више чувар. Ако би се Троцки могао упоредити са неким брзим, вјешто управљаним аутом, који свуда стиже и побјеђује, онда Стаљин више личи на један од оних трактора које он заводи у своју земљу и који у лаганом али сталном кретању напред дубоко ору земљу, одбацују старе наслаге али истовремено сију ново сјеме: ћутке, тешко, и неумољиво прелазећи преко свега што се испријечи на путу...« Хладнокрвност, темељитост, истрајност, а поготово стрпљивост, битне су ознаке Стаљина, које су му добрим дијелом омогућиле да добије у руке власт над читавом шестином Глобуса. Није тачна тврдња, да је Стаљин човјек необразован и културно сиров; он додуше нема ону ширину погледа, а ни продубљеност у знању, коју су посједовали бољшевици интелектуалци, који су годинама живјели и радили у емиграцији, али је ипак зато његово знање опсежно, нарочито на подручју филозофије, економије, и историје. Године 1933 — прича Џон Гунтер — изгрдио је Стаљин неку делегацију совјетских књижевника, јер да им недостаје културна ширина: »Читајте Шекспира, Гетеа, и друге класике, као што то ја чиним«, — рекао им је. Свакако, код њега се опажа једноличност, једноставност, и доктринерство у свим духовним манифестацијама. Откако се упознао са марк систичким учењем у тифлиској Богословији, те је прихватио бољшевичку концепцију Љењина, Стаљин никад ни за длаку није скренуо с утврђене линије. Та постојаност и одређеност у. схваћању, својствена његову карактеру, главни је и разлог да је био неповјерљив према интелектуалцима у партији, чији су назори — више или мање — били проткани, иако понекад готово непримјетно, скептицизмом, том такорећи органском особином интелектуалаца.

322