Nova Evropa

Само вјештина Тухачевског спасла је тада руске армије од катастрофалног пораза. Али је рат био изгубљен, Без обзира на чињеницу, да су Совјети морали Пољској одступити већа украјинска и бјелоруска подручја, тај пораз је и морално оштетио Совјете. Тухачевски је касније, у својим студијама о пољском рату, означио самовласно повлачење јужне армије према Лавову као узрок пораза; а Стаљин је, исто тако, покушао да свој самовласни поступак оправда теоријом о револуцијонарном вођењу рата. Али, и у том поступку јасно избија код Стаљина стара жица транскавкаског активисте, који се не може прилагодити планским и усмјереним покретима модерног рата, већ у изолираним акцијама четничких одреда кавкаских горштака или сибирских сељака види револуцијонарну гаранцију за ратни успјех. Као често прије и касније, и у овом је случају код Стаљина избио на видик његов расни инстинкт, који је увијек био одлучан код свих његових дјела.

Од свршетка грађанског рата до смрти Љењина, Стаљин је углавном вршио, додуше повјерљиву али не нарочито истакнуту, функцију генералног секретара партије. Након смрти ЈБђењина односи су се измијенили. Готово на двије године прије своје смрти Љењин је, у облику писма Централном Комитету партије, изложио своје жеље у погледу рада партије и насљедства након његове смрти. У том документу нарочито је важан пасус гдје говори о својим евентуалним насљедницима, а то су Троцки и Стаљин. Из тога се пасуса види, како је Љењин одлично познавао ову двојицу супарника, и како је тачно оцијенио њихове способности. Он ту каже: »У односима између ове двојице лежи, по моме мишљењу, велика опасност цијепања партије. Та опасност мо: гла би се запријечити повећањем броја чланова Централног Комитета. Стаљин као генерални секретар имаде огромну моћ, и ја нисам сигуран да ће се он њоме увијек обазриво служити. Троцки има несамо ријетке способности — лично, он је зацијело најспособнији човјек у садањем Централном Комитету, — већ и широко самопоуздање и склоност да прецјењује надлежност свога положаја. Ова разлика између ове двојице најдаровитијих вођа могла би, и против њихове воље, довести до расцјепа.« Касније је Љењин додао још један додатак писму, вјеројатно у вријеме кад је — већ

325