Nova Evropa

Принцип се нато насмеја, и рече да је с тим и рачунао. Хутнер га затим запита, шта ће сада кад је Србија прегажена. Принцип се помери на седишту, поглед му засја, и одговори Хутнеру: да Србија може бити прегажена, али не и побеђена, те да ће Србија постати Велика Србија, која ће створити Југославију, државу и мајку свих јужних Словена.

»Једном приликом, док су Хутнер и други пратилац спавали, Косутар рече атентаторима да ће с временом можда изаћи из тамнице, те им напомену да је и мој брат обешен. Отада су ме атентатори посматрали с више пажње и симпатије. Том приликом, а да им ја нешто кажем, запитао сам Принципа, зашто је убио госпођу. На то ми је он одговорио: Ко би убио мајку између деце» Знам ја шта је мајка деци, јер је и ја имам. Случај је хтео да се тако догоди. Зрно не иде увек куда човек жели, и њу сам прво погодио. Наслонише се једно на друго! Он је крив што је хтео заробити и уништити цео наш народ и све Словене! ... Чабриновић је био најговорљивији. Жалио се што отров, цијанкалијев прашак, није деловао кад су га он и Принцип прогутали после извршеног атентата. Отров је био јак да би отровао и три човека, а не једнога, али су им у тамници испрали стомаке...

»Кад смо пролазили кроз Аустрију, Принцип је замолио Хутнера да мало помакне завесу на прозору, да би видео куда пролази први и последњи пут. Хутнер се насмејао и дозволио је, само да увек навучемо завесе кад улазимо у станице. У Беч смо стигли увече. Станицу и пероне осигуравала је војска и полиција. Позади њих стајала је велика маса света, сигурно обавештена ко долази возом. Кад смо извели атентаторе из вагона, свет је стао псовати лопове, Србе и Србију, и викали су да атентаторе треба побити. Муком смо их увели у станичну зграду, где смо с њима преноћили у једној соби на првом спрату. Сутрадан у рану зору кренули смо даље.

»У Терезин смо стигли 6. децембра. Пошто смо их одрешили и предали управнику, атентатори су нам се захвалили што смо према њима били прави људи и зажелели су нам срећан пут. Од тога часа често мислим на несрећне младиће и на тешке муке које су, тамо далеко на северу, поднели у тамници! .. .«

Јездимир Дангић.

378