Nova Evropa

»контра-блокада« (опсада) успјела... Према томе, да сталним и непрекидним нападима из зрака сломи поуздање, морал, и отпорну снагу британског народа, у успјешној комбинацији моћног зрачног и подводног оружја — T. i. освајањем превласти у зраку, односно постепеним угушивањем британског морског саобраћаја, — лежи, мислимо, кључ њемачких интенпија, њемачких ратних циљева; лежи тежња, да се пре моћном авијацијом и подводним оружјем замијени традицијонални и досада предоминантни значај поморске надводне силе, недајући времена противничкој авијацији, односно протуподморничким средствима, да се сами, или пак извањском помоћу, оснаже. Ако би се ове намјере оствариле, онда би и прилике за инвазију на Британске Отоке постале повољне, те би се она могла провести са много мање губитака него ли раније док се превласт у зраку није налазила у њемачким рукама. У вези с овим пак, постоји и то оправдано мишљење, да инвазија и са њом свакако скопчани огромни губици могу уопће да отпадну, ако је освојена апсолутна превласт у зраку и ако је морски саобраћај противника парализован акцијом подморница, тешких обалских топова, итд.

Из свега овога видимо, да се и на једној и на другој страни рачуна са »генералом вријеме«, те се према томе данас још не може знати кога ће од своје дјеце Кронос прогутати. Нама, међутим, који хвала Богу нисмо директно непосредно ангажовани у овој титанској борби (а надајмо се, да ће тако и остати), не преостаје друго до утјеха шпањолске филозофске пословице: да »нема зла које не би имало и својих добрих страна«, јер и једна и друга страна након рата обећава свијету један потпуно нов и бољи поредак у правцу рацијоналније производње и праведније подјеле добара. Наиме, за нас неутралне важи оно што је добро рекао уводничар октобарског броја »Нове Европе« (М. Матељан), да се не ради толико о томе, који ће од двају титана да побиједи, чија ће се империја и моћ да прошири, и обратно, јер ће »н сутра људи живјети, сунце сјати а природа им пружати своје плодине, па пролазили међашници с лијеве или с десне њихове стране«; него се данас »поставља на тапет један други, много крупнији проблем: не ко ће него што ће на концу рата побиједити«.

Никола Н. Станковић, вицеадмиралу пи Р.

410