Nova iskra

СтРАНА 62.

НОВА ИСКРА

Број 4.

под маленим, сунцу окренутим прозорима, нису се замељивале новима. Из дана у дан бивале су све црње, из дана у дан сушиле су се све више, као што је можда бивао све црњи и сушио се онај што их је некад стругао. И не имађах смелости да уђем код столара, и нестрпљиво чеках сутрашњи дан нећу ли видети нових да _ сака ; али не беше ни њих, нити се унутра чујаше ма ка _ кав шум. На послетку се одлучих да не оклевам више. С том одлуком изађох из куће и већ стигох до јурте кад из ње јекну дрхава и слаба, али звонка и пријатна песма. Посадих се на банак око куће и кроз отворене прозоре чух сваку реч несме мало сентименталне али тужне и жалоспе, доста распрострте код нас педесетих година: Кад се поља аааелене И пролеће све оживи. . . . и т. д. Још тужније јеиаше друга строфа: Ал' ко трпи у дну душе, Ком с очију суза слеће, Тог пролеће не весели, Тога славуј ие покреће.

Тај мирнога часа нема, Том је судба увек једиа; Пролеће се патње клони, У срцу је зима ледна.... По кратком прекиду поче се и и трећа строФа : Који губи мајку милу, А са њом и наде своје, И ко гледа сузе .... Али на један мах занеме песма и суров глас рече: „Куцо, хајде изгрди Бога! Изгрди га добро !" У почетку нисам разумео ту чудну заповест, али кад одмах затим чух у дворишту танко псеће лајаље, то како врата са улице беху отворена, устадох и дошав до њих застадох за часак. Пред широм отвореним вратима јуртиним црно и сићушно кученце, пропињући се, лајаше и урликаше у висину, на дивно, ведро небо .... Разуме се да сам и опет отишао одатле, одлажући познанство за други дан. *

(сбршиие се)

ш

ШШТЛ. СУДБИНА. П.ЈЕСНЕ АДЕ НЕГРИ СЛОБОДНО ПРЕПЈЕВАНЕ СРПСКИ

С У д б II н а Јзоћас ми утвара једна се јави, Крај мојег одра клече; Ножеве ношаше, душу ми страви, Лице ми огњеним погледом пбче; „Несрећа ја сам", рече. Свуд нога моја ће тебе да прати, И неће бити трома ; По трњу, цвијећу она ће да ти Слиједи. Зајецах ја тужна мома : „Одлази из мог дома!" Остаде и рече : „докле ти дише Животом њедро, дете, Остајем, јер тако судба ти пише, Остајем о гробни, о зимни цвете Наредбом судбе клете". Ја скочих велећи у грозној страви : „Вијек ми тсжи мл^ди К љубави, свјетлости, срећи и слави, Вијенцу којино |еније гради, Ах иди даље, згади !" Остаде и рече: „Ко трпећ' ствара, Ко пише болом груди Храбро се борећи, тек томе дара Својега Глорија пружити жуди". Тад рекох : „остан' туди !"

II б е 3 и м е н А Ја немам имена. Груба сам дикла, Преци су моји мали ; Ја сам из простога народа никла, Ал огањ силовит груди ми пали. Анћео прати ме, али ме шчепа И један злобни мања; Мисао јури ми као Мазепа На коњу, готово све од ностања. Смјеса сам мржње и љубави бајнб ; Слаба сам ал' и јака; Бездаи ме привлачи у тмине тајне ; Задршћем милујућ' малог дечака. Кад уђе несрећа у собу моју Само се смијем томе ; Видим ли сама се у љутом боју, Такође смијем се свијету злбме. Видим ли старице и дјецу јадну Без хљеба, тада плачбм; Такође, видим ли да храбри па.дну У ланце да служе деспоту јачем. А кад ми уздаси срца полете У тебе, моја пјесно, Сјетим се ја своје задаће свете И себе жртвујем ра.до и свјесно. Слуша ли когод ме, не питам, и ако Злоба се на ме дрзне,

Не гледам, презирем, пролазим лако: Љен метак не може ни да ме крзне,

III НЕСМЕТАЈ Ми! Ако ли по кашто љубави твоје Не слушам гласа мнла ; Ако сам блиједа, и ако моје Зјенице пламти сила; И видиш како сам главицу погла, Не сметај, иди даље Еда бих призоре схватити могла Што свијет мени шал>6. Посматрам ја како прозире гледом Облаке сунце јарко, И грли све живб и мртвб рбдом На земљи, грли жарко. С ливада травнијех, са свјежа с§на Са жетве тучних њива, С пустаре, с оазе и врта њена, С дрвених њених дива; Из гора густијех које олуја .Потреса, мислиш кара; Из тајнихљубавних, божанских струја Којим се свијет ствара, Стижу ми будућих времена нови Лахори мила гласа,