Nova iskra

Број 6.

Н 0 В А И С К Р А

С трана 95.

А свако добро ме издаде, терно Оста ми само туга. Бол овај што к Богу горе се креће, И што ми уз душу силено прпста Те никад минут' неће, Божанској моћи је подобан, која На крсту крепи Христа.

XII н а б р а н и к у Пролазе сузама сви обливени, Мртвачки сандук пратб; Смртпи су остаци флором скривени, Погибе ком они вељаху : брчте! Сунце се смијешн, прољеће цвати, Ал' с њихних тумсних бор<1

Гблема њихова туга се чати, Бескрајно мио им бити је мбра. Друштвене дужности та жртва нова Спава у смртну сјену: На кући радећи пао је с крова, Здроби се и мртав оста у трену. Млад, лијеп и снажан, налик на џина, Родитељ дјеце малб, Сад оде онамо ђе вјечна тмина Самртне Стиксове застире вале. Сада се његови смртни остаци Онамо ето нтсб Ђе влада заборав. Пјевају ђаци, А друзи души му покоја просб. И мисле јадници — знате л' о чему? Дунте им каже јека : Радници ратују војну голему, Јамачно иета их кончина чека.

Дјечицу имају и вјерпу љуби, Пред собом мету јасну, Ал' све то тренутак може да згуби, Чим само судбини ћефови прасну. Неки ће с кровова, с високих скела, На неке свод ће пасти, Ах да бар јун^штво њихових дејлЛ Не крије копренбм заборав тм«сти! Нико се палима неће да диви, Заборав сномен хара: На мјеста мртвијех ступиће живи, Јер свак се за себе самога стара. Коприва, бујаће с њихових ракЛ С коровом многим иним ; Празником свјетина, тражећи зрака, Шетаће по трухлим костима њиним. (наставиие се)

Демир Каиија,