Nova iskra

Страпа 114.

НОВА ИСКРА

Врој 7.

аукторитет. Ал' и у описиваљу праве љубави ГТрус је редак мајстор ; јер оне пеколике јегипатске легенде у ^Фараону," украшене јединственим чаром поезије, умеју да раСевдале читаоца; а новела „Проклета срећа", једина у дугом низу Прусових творевина којој је пбтка поглавито љубав, производи муњевити утисак. У новелама Прусовим обично се налазе други осећаји: симпатије, чежња, сажаљевање, нежна брижљивост да се олакша патницима, и смишљена тежн.а да се од других уклопе немили потреси. Прус никада не обраћа читаоцу пажњу на тенденцију дела, не моралише; али крај његове артистичке обраде сам се читалац досећа свему. У новели „ Ањелка" Прус, који је као писац раг ехеИепсе обожавалац деце, описује смрт мале девојчице, чији је отац лакомислени човек, те вечнто ван куће ; а мајка слаба и егзалтована. Како пак беше добра и милостива душа ове мале ! Вреди превести њен последљи разговор — њену исповест пред свештеншсом. „Јеси л' ишла на службу сваке недеље ? упита свештеник. — Не. — Вероватно ти си се код куће молила Богу. — Па није баш увек, одтовори Ањелка, сцустивши очи доле. Често сам трчала по баштици и играла се са својим добрим псетанцетом, Каруском. — Можеш се играти и у празнике, али се увек треба молити Вогу, макар малчице ! . . . А јеси ли редовно свако вече и свако јутро читала „Оче наш" ? Ањелка се замисли. — Једаред у вече нисам читала своју молитвицу. — Какав је био томе узрок ? — Седела сам дуго код мамице па заспала на столици. — Па онда додаде дрхтавим гласом : — Онда нам је кућа изгорела .... Можда то због мојих грехова ? . . . упита бојажљиво гледајући у свештеника. Исповедник се забрину.

— Зато нисам баш сигуран, дете моје, рече : али чини ми се да није . . . . А јеси ли слушала родитеље ? Јеси ли радо испуњавала њихове зановести ? . . . — Не, шапну Ањелка. Отац ми беше забранио да разговарам са се.љаком Гајдом, а ја сам с њим разговарала. — Треба, моје дете, испуњавати увек во.љу родите.ља, јер опи не заповедају ништа без разлога. А зашто си се разговарала са тим човеком ? — Ја сам га молила да не туче своју кћер. Она је врло малена.... — Аха.... моје дете, моје дете .... то је добро што си га молила; ал' родитеље ваља увек слушати. А да ниси кад год узалуд Име Божје призивала ? — Јесам. — Збиља ? рече парох : А зашто то, дете моје? — Нрво сам узалуд молила Бога да нам пошље нашег тату, па онда маму. — А, тако ? .. . Дете моје ! . . . Парох извади из џепа свилепу мараму и утре нос. — Сећаш ли се још чега, дете моје ? . . . — Не. — Ударај се у прса и говори : „Боже, буди ми милостив" ! А за кајање очитај „Оче Наш" на интенцију свију грешника.. ..." Ни једанпут нам Прус није овде казао: „парох беше веома дирнут"; ал' како се јасно огледа његово узбуђење из изговорених речи ! У овом истом времену, из ког је „Ањелка" , изашле су Прусове најчувеније новеле : „ Грехови детињства " ксја се одликује веома оригиналном меланхолијом овде онде помешаном са искреним хумором ; затим тужна „ Камизелка", дирљиви „ Живи телеграф ", иун дубоке философије „ С<пг. характеристични „ Михалко" и многе, многе друге. У свима тш^новелама Прус се најрфдије бави у атмосфери сиротин^е туге, бола и трпљења. (.•1пч1шће св) :

ГАТАИТЛ СУДБННА. ПЈЕСМЕ АДЕ НЕГРИ СЛПБОДНО ПРЕПЈЕВАНЕ СРПСКИ

XIII помоз' бог, биједо ! Ко то на врата лупа ? Помоз' Бог, биједо! Не мисли, стра ме. Она унутра ступа ; Моји је демони у собу маме. Утваро с мршавим рукама тијем У лице ти се смцјем. Приступи ближе, уђи ! Ха, тако ! Надах сејавазда теби, Међ собом нисмо тући. Наде ми цијепај, срце ми греби, Од одра нога ти нека не бјежп • Ђе бона мајка лежп. Паски се на ме стрви ! Млада сам, здрава сам, моје је жиће, Таквих се не бојпм црвТ|.

(иаотавак) За мраком овијем иде расвЛће, Храбрости моје се блиста дивбта У борбп рад живота. Згасит' у мени нећеш Пскрицу божанску, стићи ћу мбту ; Слаба си да ме скрећеш ■ Са иута правога у моме лету. Вјештице, што бацаш светстрмоглавце, Ходићу к слави правце. Виђи на земљи дб.ље Како нам сунашце милује цвеће ; Како низ равно п ? \ље Цвркуће птичица и чило леће! Гло шта је Идеја сад на свијету У сили и цвијету ! Ја сам ти чудна дикла, Јер црна бнједо, клета старице,

Из народа сам нпкла. Презирем богаство сваке цприцб, И докле невољу ногама гацЛм У будућпост со бацам. Уздам се у моћ рПда. Којино човјека божанским правн, Свијетом који влада, И којим иде се срећи и слави. Он мелем доноси спакој нам тузи ; Отац је самој Музи. Нестаће, страгана јк : -но, Сјена ти смртнога кад сунце сннб, Буди се свијет, епо ! Миришућ' напретка руже и крине, ј И опирући се грљењу твбјем Животу цјесму пбјем.