Nova iskra

Страна 202.

НОВА ИСКРА

Број 12.

XXX Д У Ш А Бијаше велик ал' незнан. Божански Ђеније у срцу ватру му креса. Из мисли изрбсте лијеп и пјесннк Нејасан земљи, Јера је пјевао само небеса, И био виспрених идеја вјесник. Звијезде, мјесец и мистична она Нзему хармонија и душа ствари Збораху језиком незнаним људма. Славе не иска : Љубави жељаше ; свети олтари Изезини стајаху аему у грудма. Али је не доби. Умрије самац Остављен, нежаљен, незнан, у мраку. Сад сунце над гробом љеговим сија, ЈГпјећу птице Весело пјевајућ' у милом зраку ; Цвијеће мирише, лахор ћарлија. Тако је над гробом, а материја Доље се раствара измеђ дасак&, И трухле земље се честице врКу У земљу плодну. ПГта оста, пјесниче 1)енија јака, Од тебе ? Ииси ли уништен смрћу ? * Ти која љубљаше, ти која зраке Божанске сунчеве похлбпно срка; Ти у бесконачлбст вјечиту тамо Вјечита душо Иегаза јашући којано трка, Од њега цијела ти оста само.

лтлит! СУДБИНА ИЈЕСМЕ АДЕ ИЕГРИ СЛОБОДНО ПРЕПЈЕВАНЕ СРПСКИ -<©»■ (НАСТАВАК) Кад стану звијезде цвијеће љубит', И падне по земљи тишина ноћна, И уздах анђелски љубавни пирне Иучином неба, И ти си у њему, о душо моћнд,, И гледант, мислећи, просторе мирнб. Кад муње пламеном и грмљавином Затутње, и вјетар стане да брише, И бура бпјеснА земљу нам скврну Ошине оштро., Тад и ти туна си сред ове кише, И трпиш и гледаш у прошлост црну. Кад пјесну дјевојка из срца шаље Пут неба плавога у зору рујну, Сла1)ану ка' слатки мириси љ&сни, У којој прича Жељице и љубав силну и бујну, Тад и ти треперига у њеној пјбсни. Док руже усцват§ бајне, и докле Усне за пољупцем жудјеле буду, За свјежом росицом шарени цвијет, И докле љубав, Сунчева варница, земљину груду Жнвотом узгрије, и цио свијет ; У просторијама бескрајним оним, Откуда трепере зраци звјездани ; У струји тананој живота течна, Што пуни космос ; На врху гбра, у морској бездани, Блажена живјећеш, о душо вјечна !

XXXI ОСЛОБОДИТЕ МЕI Хтио би дознати ко сам. Е знади! Гвоздени кавез ме, станак резила, Затвар&; големи моји су јади, Јер тица ја сам ти сцажнијих крПлЛ. Такви су створови летјети ради Свијетом, облаком ка' иста вила, На ропство им се гади. 0 цвету горскоме мени се сннв&, 0 гаумском потоку, дебелом хладу, 0 бесној љубави звјерова дивА, 0 трави кроз коју змије се краду, 0 тропским бурама, тер преко њивА Бих тамо прхнула, ал' ми не даду, Залуд ми жеља жпв9. Створена да летим, а не да гмижбм, Осјећам како се мисли ми ројб Бунтовне, и буну почешће дижбм: Крилима решетке ударам, ко.јб Држе ме, и виком к људима стижбм, Ал' они смију се, пролазе, стоје, Свак брине с' о свом блбжем. Ко ће ми срамоту са чела стрти ? Ко ће ми кавезу шипке да сломи, Те као гатапови да прену крти ? Ко живот овај ми гњили и троми Заменит' бујнијем? Ко ће да спрти Са рјжу окове робињи мчми ? Слободб или смрти ! (НАОТАВПЋЕ СЕ)

У ЖУПНОМЕ ПРИОРЈУ новела ХКНРИК СЈЕНКЈЕВИЧ III М(НАСТАНАК) ли Свирски је мислио кад је чак и пејзаж само израз душе, онда треба да та душа буде способна не само за просте ствари, него да буде суптилна, упечатљива и развијена. За то се с колегама свађао и ватрено препирао: ..Ла не тражим од вас — говорио је — да сликате тако добро као Французи, Енглези, или Шпањолци, — ја тра-

жим да сликате бол>е! А пре свега на свој начин. Ко пак за тим не тежи, нека буде котлар!" Доказивао је да, било да слика представља пласт сена, било кокошке како чепркају на дворишту, њиву засејану кромпиром, било коње на паши, или мирну воду у неком к.уту језерском, увек, изнад свега треба да се у њој огледа душа. У своје пак портрете уносио је од своје душе толико колико је могао — а сем тога „исповедао се" у осталим му сликама, од којих је последња имала да буде X ипнос и Танатос. Два су генија били већ скоро свршени, али с девојачком главом некако није ишло. Свирски је појмио да мора бити не само лепа, него и врло оригинална. А бага у то време долазиле су му женске, које су требале да буду модели, до дугае лепе, али не и особите. Госпођа Лажа, од које је Свирски најимао радионицу и која му је била стара познаница, обећала му је истина да нађе,