Nova iskra
13. И 14. БРОЈ
-ф« ВЕОГРАД 1. II 16. ЈУ1А 1899. ГОДИНЕ
ГОДИНА I.
У ЗАТИШЈУ МИЛОШ П. ТлИРКОВИЂ (настдвак) ^ШРладп путник, с којим тек што смо читаоце уиознали, звао се Марко Петровић. Беше то сдика, за коју со иотиуно мор.ло рећи, да јој је природа бнла н сувишо наклоњена кад је обасипала својим даровима. Висока витка стаса, дубоких црнпх очију, пуних живахности, ишрока мисаона чела и малих црннх бркова, који тек што су нокрили горњу усну, — све то беше у стању да ирн првој појави изазове симпатију у носматрача. Иначе цело лице показиваше слободну пољу господареву, млађаио самопоуздање ][ велико умље. Своју рану младост провео је Марко у своме родноме месту, у варошици А..., где и доби осново ирвога васпитања. Мати његова, врло побожна п врло милостива душа, труђаше се, колпко је могла п умела, да нежну биљку облагороди, да сина изведе на прве кораке. Носле дугог њогова верања по брдима узимала би га редовно к себи у врт, где му је равннм и исирекидаиим гласом причала о старом добром добу, о јуиацима који се нп у сну не могу видети, о многим патњама под Турцима п многом другом које о чем, како је то само она знала. Није викала иити праскала по цео дан на њога, као што то обнчно бива, но п кад бп јо увредило његово непромишљено понашањо, она би само заћутала и скупила своје крупне обрве, алп јо н Марко разумео, шта то значи; и бистром детињом проницавошћу могао јо сватати, да се то његове коже тиче н, разуме се. да то није никад више учипио. Није се бојао (а она то није пи тражила), нити је пред њом стрспио или јој ласкао, и ако је волео безграничном детињом љубављу. Стари Павле беше заузет другим стварима, црквом п жицотом, на се и не хте мешати у њихов свети савез, бојећц се да не би каквнм непромишљенпм поступком наруншо ову свету н благодатну везу п видећп у исто доба да је за то недорастао, остављао бп жени и сину широко ноље њнхова уједначена живота
Адолф Хојдук чешки песник
Десет година проведе Марко тихо и мирно у својој родној варошици под нежним окриљем материне благости и мудрим саветима очевим. Десет година, и он мораше да со раставља од својих милих и драгих; од драгоцених места, где му беху први и најсрећннји часови, часовн детињства. Мораше поћи у гимназију, у нов свет; ново прилике га окружаваху, усрод којих он не могаше да не уздахпе за мирним ii тихим животом у свомо родно.ме месту. Осам мучних година, луних тешког и трудиог рада, прођошс као у лаком сну. Марко ноложн одлично завршне исинте и оде у А За његове старе родитеље ие беше веће радостн, гледајући свога голобрадог гимназиста. Примицао се већ и крај оном блаженомодмору, кад се свршени гимназисти послетолпких напора и окрутне стсге осоћају са свим слободно и последњи одмор проводе најбезбрижније. Проведавши лето у паланци, Марко се већ спремао да ступи у правни Факултет, али како се у то време тражнло поколнко питомаца за медицину, то се и Марко јави. Нешто пријатељи, а нарочито одлично сведочанство, учинише, те се и он обро на универзитету. Окренувши се иа све стране, пустив се у вртлог веселог ђачког живота, Марко беше потпуно задовољан. Он јо принадао оним младим људпма, којн со пс клоно ничега, којима јо опасност као играчка а на живот полажу колпко н на другу какву ствар споредна значаја; у сваком подузећу опи су коловођи. Са воселом братијом да пије, на бој готов у сваком тренутку а нсто тако да се марљиво удуби у књпгу, као год и да преседи неко време са свим беспослсн — била јо за њега са свим обична ствар. Па није пи чудо: године мл адости, годино ђачког живота су такве. Ко .још по би окусио од оних плодова што нам их Бахус и Церера тако раскошно нуде. У сваком друту налазпш брата и искрена прпјатеља, у свакој науци обилате храно и свака је девојка замишљени идеал, којој си готов дати и срце и руку. Брзо протичу године тога млајђаног доба, одлазе и ми их со доцније врло радо сећамо; појављују се као свстао одсјај иа хоризонту милих успомена и душа нх даљо милује п љуби Алн п то је бпло само у извесним прнлпкама, кад весела ђачка дружба ле уме наћп другог излаза својој веселости п раздраганостп. Ипачс се Марко увек лаћао књиге