Nova iskra

С трана 214

НОВА II С К I' Л

В гој 13 и 14

и удубљеи провео би тако по неколико часова ни гдаве не дижући. Вио је уверен, да треба бити нристалица и светског живота, али да је у исто време и савршенство духа куд и камо иреча и озбиљнија ствар. II тако би збиљеки и свом снагом дегао на рад. У њему је надазио све. То му је била полазна тачка за даљп живот, садржина и циљ самога жнвота. Увек је имао на уму, да се зарад рада треба цедога живота мучити, јер где њега нема, ту је и нежничање, умна чамотиња на и штетне носдедице: неминовна пропаст. Истерати рад из живота, шта је онда тиме учињено? Чему је и сам живот? И дани му пролажаху тихо и мирно, ништа се ванредно није дешавадо, да поремети обични н одређени ток. У његову се животу разбукта ндамен спокојна и непромењена рада. Јутро његова живота отиочедо је као и јутро дана, које постуино добија сву лепоту п сјај свој и иеопажено и тихо прелази и у сам жарки дан, да се исто тако заврши тихим и мирпим вечером, док са свим не угасне као и посдедњи зрачак замореног сунца. Марко беше потпуно задовољан собом; тврдо вероваше себи и живот му иђаше смедо и воседо као по глатком н управљеном путу, да нпшта не могаше спречити у напред одређепн нлан. У времену од четири године универзитетског живота он ни једном не иоходи своје отаџбине и прага родитељског. У његовој се глави беше скројио илан, да свакога школског одмора нутује; да прође пешнце Швајцарску, да завири у немачке и Француске универзитетске градове, па да се одмори иа Невском. И одиста, он прође Швајцарску уздуж и попреко, ироиутова Немачку као своје имање, па се треће године заустави у драгим стеиама Руским. Ади при крају треће године, кад беше намеран да се нровоза по Огаш1е Сапа1-у мдетачком, доби писмо од својих старих родитеља. Бејаху се јако ужедели сипа и позиваху га к себи. ,Крајње је време, синко, да нам дођеш", — нисаше му стари о.тац чистим и развученим рукописом. „Ја мислим да нас ти нећеш и не можеш заборавити: с.ве има свога краја. Жеља да видиш остаде народе у њихову правом животу, да загледаш мало и иза њихова декорисана изгдеда, треба мадо да устукие испред жудње за отацбииом, за твојим сдатким завичајем и најзад испред жудње за старим ти родитељима који су свој рок одужиди и већ су једном ногом у гробу. Ја мислим, а ти ћеш се, извесно, са мном сложити, да је твоја дужност, да их не заборавиш. Сока је, иод чцјим утицајем највише и пишем, много остарела, но буди Богу хвада, јога се врло добро држи; алн и покрај свега тога, ко зна шта нам будућност спрема и узимајући на ум њену старост, она може лако једнога дана склопити своје старе очи п не видећи своју наду и понос, свог Марка. Немој да чекаш друго писмо нити да оддажеш долазак, него што пре обрадуј своје сгаре родитеље који те жељно ишчекују свакога дана. Пиши ми, да знам, кад ћу ти кола нспосдати. Поздравље ти од свију иас. ТВОЈ ОТАЦ Панле Летровик. Р. 8. Много те поздравља. и нати нови капетан. Тоје један мдад човек, има красну жену. Веди да те не познаје, али те његова госпођа добро зна, и једва чекају да дођеш." III. Павде Петровић (молимо читаоца да нам доиусти, да за неко време прекратимо ток наше нриповетке) био је

свештеник у А Био је то висок сухоњав човек са дугом оседедом косом, коју је он редовно плео у једну дугу витицу, са дугом до појаса, као снег белом брадом, коју је и најмањи ветрић таласао. На његову, и ако мршавом. .1Ш1, у, огдедаше се руменило и здравље као у младића од двадесет година. Његов се поглед никад не помрачаваше, његово дице не показивагае никаква умора или малаксадости, — увек се сијало благогаћу и ведрином ; а његова добра, отворена дугаа огледала се врло јасно у његовим очима, осмеху, у цедом доброћудном дицу. Бегае то једно од оних дица, којих се врло често и врло пријатно сећамо и у даљем низу година, где су утисци тако испреплећу, да и саме себе нотискују и у једном тренутку заборављамо све, па и саме своје родитеље.... Павле је носио стару, од дуге уиотребе пожутеду мантију, испод које су провириваде гломазие чизме од јухта. У рукама је имао редовно ведики трегањев гатап и жуте бројанице. Павде се увек хвадио, да му је његов покојни хаџи-Мидога донео са гроба Христова. Нородица Павла Петровића старином је из овога места. Основалац њен, Петар Петровић, био је из Херцеговине. У незапамћено доба нрегаао је он са женом овамо и настанио се у А , где је у то време бидо само неколико кућа. Многи од потомака његовнх беху одбегди у гору а један од њих, Јован Петровић, прадед нашему Павлу Иетровићу, оде као дечак у оближњи манастир Н , где после дугог времена постаде монах. И од тада је кућа Петровића увек давала манастиру но једног кадуђера, а доцније, кад Турци бшие прогнани, ио једног свештеиика. Дед Павда Петровића био је ирви у томе иизу и његова жеља беше да тако буде, док му пдемена устраје. 11 Павде свргаи тадашњу богословију оддично и све молбе. и наваљивања, да га у нрсстоиици задрже, беху безуснешни. Љубав ирема своме родиоме месту и завет, који даде оцу на носдедњем часу, не дадоше му да добије оно што јо својим трудом и радом засдужио. — Ја хоћу да будем попа у своме родноме крају, рекао је Павле своме господин-ректору. — Тамо сам рођен, тамо младост провео, па тамо хоћу и да завршим. Ви сами знате да је моје место сиромашно а са сиротињом је, као што вам је већ нознато, везано и незнање. Ја сам још од детињства заволео тога сељака, гато се тако иати и мучи, али нисам могао раније да то своје вољење испољим, да му дадем видног доказа. Учио сам; студирао сам и живот и људе, колико сам знао и умео; мегаао се са свима; слугаао и ирибирао и мој се дух јога већма развио. II загато бих сада живео у средини, у којој би моја личност била изгубљена, ништа не радећи. Господин-ректоре, ја сам поставио себи задатак а тај је: да — у колико је то могуће — васпитавам и помажем свога бдижњега, а то је, сдожићете се са мном, ирва дужиост сваког свештеника као учитеља народног. Њихова дугаа хоће светлости, -- а ви већ знате, како је код њих мрачно — и нагаа је света дужност, да им је дамо. Посветити некодико часова нангам пониженима и до дна душе увређенима, јесте света служба која дубоког трага оставља. То је моја намера, господин-ректоре, рад које ћу, са најдубљим уверењем да добро чиним, жртвовати и службу и каријеру и све. Можете мислити о мени као о крајњем црвељаку, као гато то обично бива, ади верујте, да ме нигата не може од те одлуке раставити." II Павле оде у А , где м:у — потпомогнутом племенитим тежњама своје добре жене, отпоче време тиха и непромењена рада. Његова истински побожна и религиозна дугаа удевала је сваком погатовање и као неки нриј атни