Nova iskra

Бро.ј 17

НОВА ИСКРА

Страна 281

— Нечувено! — Доиста печунено! — одговори госпођа Елзенова. — Да се неће повећати оговарање ако одавде одемо одмах сутра? — Сумњам. И поче распитивати за хотед у коме се убио Кресович, затим рече да ће ићи тамо да нује шта говоре слуге, и да се побрине за иокојника. Али га она поче задржавати упорно тако, да он на послетку рече: — Госпођо! Та ваљда није пас, ваљда је човек, па је право да се сахрани. — Неко ће га и иначе сахранити — одговори. Свирски се ипак онрости и изађе. На степеницама пређе руком преко чела, затим натуче шешир и понови: — Нечувено! Знао је он из искуства докле може доћи људски егоизам; знао је и то да женске у егоизму, као и у пожртво-

вању, много надмашују људе; сети се да је већ наилазио на таке типове, код којих је под сјајном и углађеном сиољашиошћу било грубо, зверско самољубље, и код којих је сваки морални осећаЈ завршавао тамо где је почињао лични интерес — па ипак га је госпођа Елзенова зачудила. „Ето — мислио је — овај је несрећник био учитељ њене деце, живео с њом под једним кровом и волео је... А она? Да бар рече реч сажаљења, жалости, саучешћа! Баш ни речи! Љути се на рвега што јој је задао посла, што није отишао даље, што јој је покварио сезону, што у суду мора да потврди његову исповест, што је изложио оговарању људском; — а ни на крај памет јој .је на паде шта се с тим човеком дешавало, зашто се убио и да ли није због ње? У раздражењу је заборавила чак и то, да се преда мном издаје и да је требало, ако не због срца, бар из рачуна да ми се представи друкче. Како духовно варварство! Нретварањем нретварање, а нод Француским корсетом и акцентом бездушност и црначка природа праве Хелиотке! - цивилизација залепљена за кожу, као пудер!.. И ова ми жена наређује да причам да је он нроиграо туђ новац... Пхи! Нек иде до сто ђавола!" Тако размишљајући п кунући дође до Кондамине и лако нађе хотел у коме се десило самоубиство. У соби Кресовичевој затечо лекара и судског чиновника, који се обрадоваше његову доласку, јер се надаху да ће им Свирски знати да каже што о покојнику. —■ Самоубица је — рече чиновник — оставио карту с молбом да га пе сахране на друго место но у заједнпчки

гроб, иначе да се новац који се код њега нађе пошље у Цирих на остављену адресу. Ииаче је спалио све хартије, што сведоче трагови у камину. Свирски ногледа Кресовича којијележао на постељи с отвореним, страшним очима и с устима намештеним као за звиждање. — Покојник је мислио да јо неизлечиви болесник рече. 0 томе ми је сам говорио и вероватно с тога је одузео себи живот. У коцкарницу није одлазио никад. Затим поче причати све што је знао о Кресовичу, и на крају остави толико новаца, колико је требало за засебан гроб, и изађе. Уз нут се присећаше шта му је Кресович говорио о Ннци и микробама, његов одговор Вјадровском да се уписује у странку ћуталица, и дођо до уверења да се млади студент одавна носио мишљу о самоубиству, и да је главни новод било мишљење да је и иначе осуђен на скору смрт. Разумео .је међутим да је могло бити и других узрока, а међу њима и несрећна љубав према госпођп Елзеновој,

и растанак с њом. Те га мисли испунише тугом. Л.ешина Кресовичева, с устима наменггеним за звиждање и мртвачким страхом у очима не излажашо му из главе. Иремишљао је да у ту страшну ноћ нико не иде без страха, да је цео живот, ирема смрти, једна огромна трагнчна неприличност и врати се госнођи Елзеновој веома смућен. Она дубоко одахну кад чу да Кресович није оставио ннкаких хартнја. Рече да ће и она послатн колико буде требало за погреб, н сад га тек иоче жалити... Али се узалуд силила да задржи Свирскога на неколико часова. Сликар одговараше да данас нешто није као што треба, и да се мора вратити кући. — Али ваљда ћемо се видети вечерас? — рече при опроштају. — Ја сам мислила да отпаднем вечерас до Нице и да пођем заједно с вама... — Куда? — упита Свирски зачуђено. — Зар сте заборавили? На Формидабл. — Ах! Зар ви идете на тај бал? — Кад бисте знали како ми је то тешко, нарочито после овог непријатног догађаја, ви бисте плакали нада мном... Та мене је онога јадника тако жао... Алитреба!.. Треба макар зато да људи не иомисле којешта... — Тако! До виђења! И мало носле седећи у вагону говораше у себи: — Ако пођем с тобом на Формидабл, или ма куда, нека сам мрцина!