Nova iskra

СТРАНА 2.

НОВА ИСКРА

врој 1.

да пијемо једну сорту коњака и да смо Хришћани. То му је било довољно да дође на врло срећну идеју да позове два Руса и једног Пољака из љегове фабрике, и да се нреко њих споразумева с Видаком. Споразумљење је ишло врло тешко. Видак је се истина свим силама трудио да се споразуме с браћом Славјанима. А да би то ишло што је могућно лакше, он је говорио истина српски, али „заносећи на немачки". На пр. „Он мени платиш цен дуката, ја гут сечиш табак". Елем како било споразумеше се да Јуденфрајнд плати љему 25 талира месечно, а овај да крижа од јутра до мрака. Добро! Сад оде с Русом да тражи квартир и нађе у Цимерштрасе једну собицу на петом кату, куда у вече одвуче свој ковчег, ножеве и своја широка плећа, која се газдарици тако јако допадоше. Видак одмах извади своју малену записницу, и стаде цртати на свој начин план Берлина. Ту је било неколико улица, од којих се у две налазе два крста. Један је крст био његов стан, други фабрика Јуденфрајндова. Рус се опрости. Видак -оста сам .... Ствари-. Он се пресвуче, а био је кицош, и пође „да тражи Србе". Већ је давно било превалило подне, али он не осећаше да је и најмање гладан, а мисао "да ће наћи каког Србина и да ће с њим заједно ручати, тако га силно оживљаваше, да га нека ватра подиђе у образе и очи му се светлише као жеравица. Изађе из свога стана, стаде пред кућу и добро је промери, да је не заборави. После бележећи улице у своју записницу, и правећи по њој неке чудновате зе њега само разумљиве знаке, пође по Берлину, завирујући у лице свакога кога сретне, и добро слушајући да л' ће чути где год српску реч. — Залуд ! — Сад види једног човека с распученом јаком и без кравате. Завратио главу па зија по излозима. Ни с ким се не поздравља. На десном рукаву велика нека бела масница — то мора бити Србин ! Видак му пиљи у очи,

не сме да га ослови. Пође к њему, ал' се опет врати. Најзад одлучи у себи да то ипак није Србин, и управо не зна одкуд би то и могао бити Србин. После сретне другог неког у врло финим хаљинама, са великом зеленом свиленом краватом, цилиндром и прљавом кошуљом, завирује свакој женској у очи — ово је за цело Србин! Видак би већ да пружи руку, да каже: „молим Вас, господине, и ја сам Србин" али не сме. Сад се досети нечем другом. Пође за тим човеком и стаде зевати, покривајући руком уста и говорећи кроз зубе и зевање: „о, боже, боже !" Али онај се човек не окрете. Није ни то Србин, нити је налик на Србина. Видак тумараше све даље — нигде да чује српску реч! Нешто налик на очајање текну га кроз груди. Већ хоће и вече. Умор га свладао, а под ламичицом осећа нешто празно. Види да мора напустити са свим бар за данас тражење Срба, и да мора сам вечерати. Сврати у једну ресторацију у Мауерштрасе. Како ништа друго није знао осим „риифлајш и бифтек" он поручи бифтек, метну после наполендор на сто, и паре, које му момак врати, тури у шпаг не бројећи, јер их не познаваше. Кад вечера иаађе из гостионице; на свом плану начини још један крст, и оде кући. Уђе у собу где га дочека газдарица. Она, Немица, не могући веровати да има двоношца који не разуме немачки, са свим спокојно говораше немачки, питајући Видака како му се допада Берлин, је ли видео царева кола и бранденбуршку капију, и да ли он мисли да има срећнијег и паметнијег народа од Немаца. Онда удари у плач што сујој „француски пси" убили некаког далеког зета, што је порез подигнут и што је један студент ту неки дан псовао Бизмаркову праљу. — Видак се на све то тако лепо смешио, тако паметно одговарао : „јојо" да газдарица окуражена само даље декламоваше, и бог зна кад би престала да Вкдак не иштући допуштења запе ципелама о столицу те их скиде, разастре обојке на отворен прозор и руком показа на постељу.

н,

1ад врхом крста златна Сунашце тихо сввтли ; Будуђа слава то је, То весник срећдз лети ; Ј1ети крај звезде бајне Да плете венце сјајне, 0 славо лепа ! К.ако си дивно мила, Како ти лепо краси СлОБОДНУ глдву слободна круна И земља крви пуна Ено се прену, диже . . . СуЗА ми сузу стиже

/03

/

б0лн0г ока мога;

ВОЈВОДА ЛАЗАР - 1^39 (монолог) Радосни дани то су; Нек прсне крвца моја! Стамболе, врата твоја Пропашђе разорена ; МиНАРЕ пашће доле, Пљуснуће Босфор-море, Јекнуђе слава стара. Данак ие дотш бољи, НиКНУ&Е зора РУЈНА. 0 теци, крви вујна Војводе Лазара ! Хај како лепо светли ЗнАМЕЊЕ српских дана ; Ој како крвца лети

Из мојих тешких рана ! А са њом уздах многи, Гаврана јато врано, Грохотом гласа свога опело чате тужн0 Врх царства сурванога. И силни милиони Дигнуие главе горе Српско ћ.е пљуснут' море Ко крвца што тече моја. Турчине горди, Пропашће слава твоја !. .

1880. године.

1" Ј}°јисла6 ш