Nova iskra

ПРОЈ 1.

Н 0 В А И С К Р А

СТРАНА 25.

пажљиво склањаше, западе до душе сасвим у гдио, али на послетку изиђе опет на сухо. Обућа је до душе била пропала, али се можда могла на шмрку потајно опет опрати. Корачао је даље. Прошла га је воља да звижди, и што се већма кроз шибље помаљала бела кућа, све му беше незгодније око срца. Већ је могао разликовати нешто налик опкопу, који је опкољавао дрвеће, а кроз прозор на зеленилу опази дугачку, ниску зграду, коју из далека никада не беше видео. А иза ње још једна, а усред црне једне дупље велики пламен, који је буктао. Мора да је то била ковачница —али зар ради и недељом ? Обузе га необјашњива жеља да плаче, и док је, не обзирући се ни на што, даље трчао, поврвеше му сузе на очи. На један мах спази пред собом широк опкоп, напуњен водом до ивице. Знао је врло добро, да га неће прескочити, али га пркос натера да се залети, и за тренут ока састави се над њим густа, прљава вода. Жокар до голе коже, покривен слојем глиба и жабокречина, искобеља се опет на земљу. Огледао је да ооуши одело, седе на бусен и посматраше белу кућу. Био је сасвим клонуо, а када поче и зелсти, пође жалосно и лагано кући. (НАСТАВИМ СЕ) ЈЕДАН РОДОЉУБ (уз лик Косте А. Шуменковика). «©» а ЈУ Г У °Д иас планина Јабланица дели воде за Црни Дрим на једну страну, а за Шкумбу и Маћу на другу, да се опет састану у Сињему Мору. На источној страни Јабланице готово су сама српска села, у којима има нешто мало Торбеша*); а западна страна је насељена све самим Арнаутима. У низу падине Крсца, огранка планине Јабланице, лежи село Б о р о в а ц, између села Јабланице и Лабуништа. Боровац је у нахији струшкој, у кази оридској, на самој граници горњо-дебарске казе. Од Боровца до Битоља има шеснаест часова, до Орида пет, до Струге два и по, а до Црнога Дрима један и по. Боровац има на 170 кућа. Арнаути често пролазе Крстац и упадају у сриска села, упљачкају читава стада оваца. Ну много пута скоче Срби у одбрану, те се отвори борба, у којој падају и рањени и мртви и на једној и на другој страни. Бод оружјем иду Срби у шуму и поље ; под оружјем раде своје послове; под оружјем иду на богомољу исто као и Арнаути. Тако се то живело и живи! . . . * % * Давно је било У јутру рано на Благовести искупили се боровчани на развалинама старе сеоске цркве Св. Атанасија на богомољу. Тиха молитва свештеникова тихо се разлеже, а дим тамњанов са жара на црепу, који замењује кадионицу, подиже се у вис, помеша се с миомиром пролећнога јутра и пење с к небу. Место песме свештеникове — веселе птичице цвркутањем својим поздрављају јутро, славе Творца. Први зраци сунчани разлише се по оној падини, падоше на крст и китку босиљка *) Торбеши се зову поарнаућени Срби, који су иримили Мухамедову веру — но причању — за торбу крушака. Кад Срби сељацн нриме ЈМухамедову веру — они се зову Ариаутн ; а кад Срби грађани (варошани) пређу у Мухамедовство — они се зову Турди.

у рукама свештениковим, окупаше се у каленици освећене воде, којом свештеник кропљаше побожне боровчане, засијаше на јатаганима и пушкама ових богомољаца. Свештеник стаде читати „отпусну" молитву .... боровчани се срцем моле Богу а уста ћуте ; смерно приклонили главе, те »Јагањци еу рек' бн тихи Што бијаху горскн лави.« И последње „Амин" изговори свештеник и заврши богомољу. Народ хтеде поћи, докле свештеник пружи руку на стари дебели брест, под којим се у време литије читају молитве, и позва народ да застане под брестом .... — Браћо ! — поче свештеник. Ево видите гора већ олистала. Арнаути неће ни сад мировати. Прелазиће Крстац, упадаће у наше село, отимаће стоку, пљачкаће наше куће. Последњи упад њихов јесенашњи остави Филипа без његова лепа стада оваца, а Станко плати главом одбрану своје куће, те му деца пре времена осташе сирочад. Ти ће се упади и сада поновити .... време им је. Па хоћемо ли, браћо, и сада чекати да упадну у село и онда да се боримо и бранимо ? — Хоћемо ! . . . Бићемо се ! . . . Не дамо се ! —- чуше се повише гласова. — Ја мислим, браћо, — продужи свештепик, •— да ће бити боље да им не дамо у село, да их не пустимо не близу села .... да их чекамо у шуми. — Како да их чекамо у шуми, кад не знамо кад ће упасти! — прозбори Стамен Анђелков. — Тако је. Па зато ја мислим, браћо, да изберемо једнога, па нека он узме дваестину момака и с њима нека. крстари по шуми, нека чека Арнауте и нека их одбија. — Тако је . . . . тако да буде ! — чуше се и други. —• Е сад, браћо, кога ћемо да изберемо ? -—• упита свештеник. Сви заћуташе. Онда ће опет Стамен : — Ако ћемо по јунаштву, по честитости, а такав нам треба, ја мислим да не можемо у целој нахији бољега наћи од Недељка. —- Недељко .... Недељко ! — повикаше сви као из једнога гласа и управише погледе к њему .... Недељко је средњега раста, густих дебелих бркова, граорастих очију. На њему је бела долама опточена црном оптоком, опасан црвеним појасом, а преко њега припасан силав; на плећима му ресаница, а испод ње џамадан од црвене чохе ; на глави му црвени фес, а велика плава кићанка цала му на лево раме. Наоружан пиштољем и јатаганом у силаву, а дугу арнаутку пушку држи по средини.... Свештеник махну руком Недељку, те му приђе. Сви упрли погледе у њега. Скиде капу и пољуби свештеника у руку, који га прекрсти и гласно изговори : „Да си благословен! .. . Нека је срећно, да Бог да !" — Амин, да Бог д& ! — беше одговор и Недељков и осталих боровчана.

Са својих двадесет одабраних момака Недељко крстари по шуми. Сусреће Арнауте и суз,бија их. Погибе неколико Арнаута. 0 Недељку се сташе низати приче као о неком необичном јунаку. Овај догађај утврди још јаче такво мишљење. Остао Недељко само с два своја момка, а остале пустио кућама за та.ј дан. Ето Арнаута. Недељко их спази, па се одмах досети невољи. Док још није изашао пред Арнауте, издаје заповест као момцима својим, ну да чују и разумеју Арнаути : „Останите