Nova iskra

СТРАНА 8.

НОВА ИСКРА

Г.РОЈ 1.

од дана на дан, надајући се стално нечему. А чему? Па да се сестра уда за катсвог доброг човека и да буде срећна, и да он добије указ, да постане државни чиновник и заузме какав већи полозкај. Којешта! Ко код нас није заузимао тај већи положај ! ? Да се сестра уда ! Ко зна да ли ће се удати, и ако се уда за кога ће се удати ! И после тога савладају га осећаји неке сумље инеЛЖурЈОСТи, и он брже продужује да чита започету књигу. Или други пут оћ#г та иста средина и тај исти жагор одушеве га и расположе. Спушта књигу на крило. да би одлетео тамо негде, где никада није био, али где мора да је тако заношљиво. И љубав и срећа све га тамо чека и осмејкује му се. Он неће да разбира каквим ће се то мађијским путем и начином наћи у тој тако жељеној средини, то њему не треба, он само верује да ће то тако бити. И из светлих му очију, које и не виде око себе ни оне беле окречене зидове, ни завесе на прозорима што их је шила Мара, љегова сестра, ни очеву и материну слику што висе између два прозора , — сија ватра одушевљених снова и самопоуздања. И ти контрасти, та размишљања тако противна једна другима, врло често, тако рећи свакодневно су се дешавала. У њему је врбло као у котлу. Сестра му пак Жара била је живахно, доброћудно Девојче. Била је црномањаста, а израсла као и он. Образи су јој били дуги ; уста мала и стално мало отворена ; под лако повијеним обрвама сјала су јој два као угарак црна ока, која су се често пута у њеној обичној живахности задржавала на каквом предмету неким неодређеним погледом. У тај мах изгледало је, ко да завирује у будућност своју, и по њезину детињском лицу превукла би се нека мушка збиља. Иначе по ваздан је била добро расположена. Била је мала кад им је отац умро. Бзегова погреба сећала се као кроз сан и тај догађај није могао оставити на њој никакав тужан утисак. Све тпто је волела на овоме свету: њена мајка и њен брат, били су непрестано с њом, она се од њих није никако растављала, а у то доба она није ништа више ни тражила. * * * Једнога дана, враћајући се из школе кући, донесе им Милош велику новост, да је Мара добила за учитељицу у Н. Мара не беше још дошла кући. Тој се новости Милош није баш много обрадовао. — Знаш ли, мајка, рекао је том приликом матери: У колико ми је мило што је Мара добила службу, у толико ми је некако нелагодно. Тешко ми је кад помислим да ћете вас две бити саме. — А зашто ? питала га је мајка, која се, на против, том гласу веома обрадовала. И то неће дуго трајати. Кроз годину дана кад и ти будеш свршио школу, можемо удесити да после будемо заједно, а година дана прође тако, тако брзо. — Ја се, право да ти кажем, нисам више ни надао, да ће добити какво место, продужи Милош. Који је већ ово месец како је предала молбу ? ! А као да ни она сама није више тако много разбирала о томе. Па онда, ко зна и каква ће бити у новој дужности? Она је још тако млада... Баш сам љубопитљив да видим како ће примити ту вест, рече, пошто чу да затутњаше дрвене степенице њихова стана. Знао је да је то она.

Мара се враћала и по свом обичају трчала је уз степенице. — А знапт ли шта је ново ? рече јој мати пошто она уђе. — Шта ? запита она изненађена. — Добила си за учитељицу. — Истина, а где ? — У Н. Мара се није надала томе и као да јој та вест није била баш најпријатнија. — Па шта велиш, мајка? запита је мирним гласом старајући се да савлада своје осећаје. То је, кажу, леио место; биће нам добро. — Дабоме да ће нам бити добро, дете моје, рече јој уздрхтаним гласом. У том питању детињем она је осетила неко узбуђење, и као свим осетљивим и меланхоличним природама, и њој дође мало жао на помисао, да ће ускоро морати оставити стан свој, у којем су тако дуго становали. * * * Био је врло леп дан кад је Мара с мајком дошла у Н. Ствари су им већ биле стигле. Кад се пред школском зградом сиђоше с кола, изиђе пред њих нека млада жена, сељанка, приђе к руци Мариној мајци, и рече, да је она фамулусова жена, и да ће их она послуживати. — Ево, ово је ваш стан, рече им полазећи пред њима. Оне пођоше за њом. Са дворишта уђоше у један дуги ходник, у којем није било никаквих ствари, нити на зидовима каквих слика, па по том кроз прва врата у лево у једну велику собу, из те собе у кујну, а из кујне у другу собу, исто тако велику, као што је и прва била. П собе и кујна биле су окречене. То је био њихов стан. Потом изиђоше да виде учионице. Биле су свега две. Иза учионица, тамо на другом крају зграде, био је учитељев стан, исто тако велики као и њихов, као што им служавка рече. Школска зграда у Н. била је на једном малом висоравну, на крају варошице, и са њених предњих прозора видела се скоро цела варошица, а изгледаше као да је у котлу неком. — Па видиш, имаћемо леп стан, рече Марина мајка. — Јесте, одговори она, не с уверењем, пошто је из оних празних, још ненамештених соба, била као хладноћа нека. Али кад погледа кроз прозор и угледа ону лепу слику, сасвим другим тоном додаде : — Како је само леп изглед одавде ! Са великих рабаџијских кола, која беху мало пре њих стигла, почеше већ да уносе ствари, и њих две одмах их почеше размештати. Кад би око подне тога дана, њихов нов стан поче се већ као загревати топлотом њихних ствари, од којих су већ неке биле смештене на своје стално место. За многе од тих ствари биле су везане Марине најраније успомене, и тако велики један део њене прошлости, извор многих успомена њезина детињства, био је ето опет с њом, као што је непрестано био у њихову стану у Дугој улици. Са сваком стварчицом што је вадила и стављала на њезино место, било она, било њена мајка, све је више нестајало оне хладноће и нелагодности од првог момента. Поред тога помркзао, да се та велика промена у њихну