Nova iskra

БРОЈ б.

Атилијо је венуо у нераду. Он није ни опажао како је беспосличење притискало његову снажну, живахну природу. Ја сам била узрок, што је он оставио свој пук, своје пријатеље, свој позив, све навике свог радног и корисног живота. Он се жртвовао за мене .... сиромах Атилијо, за мене, која нисам била тога достојна. Али ја нисам хтела да се то љегово добровољно прогонство још продужава, пошто је мој пут био означен а кајање имало да испуњава цео мој будући живот; на штојош обзирати се на неку слабост ? Напрегох сву снагу, да бих покренула пуковника, да се прими службе: у почетку се томе чудио, за тим се радовао и напослетку одредили смо полазак за почетак месеца марта. Кнегиња нас није пратила. Остависмо је да се усхићава Напуљским небом, подкојим се још непрестано надала да почне другу младост. Да је у опште то чудо могућно, она би била кадра да га учини ; колико ли би жена од двадесет година пожелело, да имају живот и елеганцију те љупке старице. Пут нам је био врло једноставан — железница је имала да нас довезе право до града, али ја сам мислила да мало с пута ударимо у страну и да се један дан поодморимо у замку. Ох, да сам предвиђала, да ће ми та незнатна промена припремити нову несрећу! Али можда моја жртва није била потпуна, те ми је била потребна велика казна> да задовољим неумитну правду. Правда божја? људска? случајна? — не знам. Ја не верујем у суд који је увек готов да кривице казни или да их заведе у легендарну књигу вечитих мука; али верујем у бескрајну правду природе, у општу равнотежу која не води рачуна о индивидуи, о добу и месту, која кажњава оца у сину и човека у народу. Покаткад је та правда непосредиа, као у мом случају — светина тада мисли да се ту умешао божји прст — али у другим случајевима остане скривена у кратком току живота, јер шта је живот у бескрајном поретку природе? и шта је човечја душа, са свима својим боловима и свима својим греховима, у сравњењу с великом душом васељене? Али доста — било како му драго, ја испих горки пехар до наивкап и радовах се због тога. Моје срце може, мирно и очеличено, ићи у сусрет будућности. * Петнаест миља удаљена је наша вила од железничке станице. Пошто смо телеграфовали слугама, кочијаш нам изиде с колима у сусрет. — То нису моји коњи ! — узвикну пуковник, чим смотри два млађа, ватрена коња који су грицкали ђемове и које је кочијаш једва уздржавао. — Коњи господина грофа мало су слаби па је господин барон мислио да ће бити боље да узмем његове. Тај барон био нам је у селу сусед, стари пријатељ мога оца. Он је, кад ми куд одемо, чувао наш замак. Уђосмо у кола. Дан је био обичан, али ваздух је био благ и у њему беше нечега што је објављивало пролеће. О гворисмо кола, да бисмо боље уживали у посматрању природе, а пошто је дрвеће било голо, упозори ме

Атилијо на једном савијутку на леи положај нашега замка, око кога беху проетрана, таласаста поља. Коњи су дотле ишли одличпо, али онај с десне страпе поче сад наједанпут давати знаке немира, поче ћулпти уши и с раширеним ноздрвама удисати ветар. На далеком хоризонту почеше се гомилати танки об лаци и нагла промсна температуре наговештавала је да ће бити олује. — Јеси ли сигуран у тог коња с десна? — упита мој муж кочијаша. — 0, господин грофе, не бојте се ништа. -— Гледај да стигнемо пре кише; те животиње баронове не чиие ми се сигурне. Не прође много а уплашени коњ се умири, али кад наједанпут загрми, он иоскочи и пропе се на предње ноге, а на ноздрве му јурну пена и крв. Ја почех страховати од несреће. Атилијо покуша да ме умири и поврх свега да ме охрабри. Грмљавина је бивала све чешћа, а ватрени нотези просецали су црне облачине које су се приближавале невероватном брзином. Настала је општа забуна. Коњи, готово луди, јурили су бесно, те оба момка бледа од страха, беху напрегли сву своју снагу, да их задрже. Ја читах у очима свога мужа тиху резигнацију која је била далеко од тога да ме умири. На један пут точкови, јурећи као ветар, успеше се на једно дрво, које је било испречено на путу, кола се преврнуше, коњ дешњак, који беше прекинуо штранге, настави свој очајнички трк, докле је онај други био клекао и тешко дахтао. У том ужасном тренутку осетих како ме издигоше у вис две снажне руке и докле су се опруге и дрвенарија крхали, ја сам благо пала на земљу без и најмање повреде. А Атилијо ? Атилијо да би мене спасао, није мислио на себе самог и лежао је онесвешћен с једном ногом под колима. Кад сам га видела непомична, бледа, готово без живота, више нисам знала за ситуацију, у којој сам се налазила, нити сам знала шта је с коњем који је утекао, ни са слугама који су збуњени од пада чекали на моју заповест. Осећала сам само, да се он жртвовао да мене спасе и да би можда умро, да сачува од опасности жену која га је изневерила. Како смо дошли у замак, ја не знам; а и не тиче ме се да се тога сећам. Све моје бриге биле су посвећене њему који је још био онесвешћен. Осем повреде на нози он је добио велики потрес мозга, и лекар, који је је одмах позват, није крио од мене, да су повреде врло тешке. (ОВРШИХЕ СЕ) 0 ДЕОБИ ПОЉСКЕ - СЛИКА ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

(ОВГШЕТЛК). Какво је стање наступило у Иољској после прве деобе види се из тога, што један сувременик овако иицјс