Nova iskra

СЧ^аНА Ш.

Вођ а 11 с к р а

};Р(з.т 1.

зође читав час .. . Он ходаше по соби завлачећи прсте у ^усту разбарушену косу, као да би хтео почупати те власи, као да би са тим игачупао из корена и сву мутсу што му је пала на душу па га дави, сажиже... дете се тргне, отвори сањиве очи, и кад угледа над собом бледо лице мајчино, зажмури опет и умири се . . . Заспало је . . . Врела суза мајчина паде му на румене пуне обрашчиће и оно је не осети, само мрдну крајем устанца и удуби се у тврд невин сан . . . Мајка му ижљуби косу, ручице, полако му наслони своје хладне усне на чело, па се диже и, не окрећући се више, изађе из собе ... . . . Да ли је он то саљао или је све тако било на јави — мисли се Бора, па наједаред викну: — Мамо ! Празна соба одјекну и дете задрхта од ове самоће. — Мамо ! — врисну он из свег гласа и скочи с креЕета. Врата се нагло отворише и уђе оп, отац му, блед, надувених очију, уморан, саломљен. — Мама. .. где је мама ? — викну Бора и стаде разгледати угао где би се склоиио од оца, који му иђаше на сусрет. — Не вичи, дете моје, ево тате ... ја ћу тебе обући и умити... — Нећу, не умеш ти као мама. .. Мамо! — викну он гласније. — Мама није овде, она тебе сад пе воли па те је оставила . .. Ми ћемо дов<?сти тету да те она чува, да видиш како... — Нећу тету ! . . . — прекиде га дете — она није добра као мама . . . Није мене оставила мама, него си је ти отерао . . . ја сам видео . . . — Ћут ! . . . баганс ! . . . Шта ти знаит'? . . . — г.итшу отац сурово, али опазивши како. се дете пренеразило и узневерило од љегове сурово ц.необичне опомене, он се трже, па му се опет обрати блато : — Не бој се, чедо моје, воли тебе бабо . . Кажи шта хоћеш да ти купим ? — коља, опако оседланог са узенптјама, или ћеш сабљу. . . Што год ти хоћеш, све ћу ти кунити, само ми буди добар . . . Стотипе примамљивих обећаља учинише те се дете за часак умири и обећа оцу да ће мирно чекати док он оде и купи му све оно што му је обећао. Отац журпо изађе из собе, а дете остаде опет само. „Шта је ово?" — чудило се оно и домишљало узроку ових необичних поступака својих родитеља. Нзега обоје воле, у то није сумњало, али шта ово они чине ? Еакав се то нов живот увлачи у кућу, нешто необично и страшно !. . . А како је билО лепо од пре .. . док не дође она тета . . . Отац дође весео, узме га на руке па му пева и прича пуно лепих ствари . .. После га стану целивати и отац и мати, стану се обоје весело смејати и отимати о љегов загрљај . . . Па онда лепо сви уседну на кола са белим коњима и возе се у велику шуму коју зову Топчидер ; ту Бора трчи по парку и вуче своја ручна колица . . . воде га к рибљаку где баца рибама кифле .. . Мама поче да плаче врло често, тата стаде долазити љут, намрштен .. . Па онда поче свађа, најпре у другој соби а после и пред њим, и тако све горе ... А куд ће он сад ? Кад ли ће мама доћи. . . или можда неће вигае доћи овамо, него ће сад њега одвести

к љој. Али како ће онда тата ?. . . Како то ... да не буду сви заједно једнако ? . . . Како ће то да буде ? . . . И потекотпе му низ обрашчиће вреле сузе, — весници прве горке туге, која полако обавијаше љегово безазлено невино срце. .. Јадниче мали ! Ово су ти само први јади . . . А какво су ти страпшо зло спремили за доцније дане твоји најмилији — они што се некад лакомислено заверише да ће усрдно сносити узајамне тегобе. ..

НА ЈЕДНОМ ГРОБУ

... еПе с1и тош1е пп 1е р1из 1)е11ез (Љозез 0п1; 1е рп-е ДсвИп. . . . е11е а уеси се цие у Аск! 1ек говеа: Т/еврасе (1'ип шаНп.

I

У

пупољку бисер-госом зора ввдра ружу роси, Вече мрачно хладном косом Већ је коси. Смрт .те нагла. ГрОБУ тече Живот гољен судбом строгом Тек свануло, глк, већ, вече! Збогом! Збогом ! ДиВНЕ СМРТи! К'о сап РАЈСКИПротекла је младост тво.та : Појили је смех и песма, Зратс ii боја ; А прозрачно небо мајско Ведрило је удес мрачни Насмејано пебо мајско И ДАН ЗРАЧНИ. II СлАТКИ СПОМЕН СРЕТШИХ ДАНА, Снови, НАДЕ, СВЕ ТУ ЛЕЖИ. Па тпта значи смгт прерана, Г1Ч)Б, ТА .т СВЕЖИ? ОчАЈ, ЧАМА, УДЕС БЕДАН, Бол, што младост ведру мрачи ? Ах, iiромашен живот један СвЕ ТО ЗНАЧИ.

Врњ. Вања

В/1АД. Р. ПЕТКОВИЋ